2024

ПИЈАЦ

Недеља је дан, који се по свему разликује од других дана у седмици. Чак и сада када смо много тога изједначили. Као да град утихне, улицом прође тек по који аутомобил. Мало је живље око ручка, јер се ту и тамо чују сирене аутомобила, најављујући нечију свадбу. А истим поводом се оглашавају и трубачи. Недеља је дан када смо се могли окупити поводом једне од оних породичних светиња – недељног ручка. Радним даном кухињом је владала моја бака Љубица. А у недељу је власт преузимала мама. Тако се свака недеља претварала у празник, са гозбом, којој сам се као дете радовао. Недељни ручак је подразумевао одлазак на пијац и набавку потребних намирница. Када пијац почне да ради до поподневних сати мама ће понешто куповати и на повратку са посла. У једном делу мог детињства недељни одлазак на пијац ће имати култно значење.

Недељно куповање имало је три компонете. Куповину поврћа и воћа, куповину сира и кајмака и куповину меса. Моји одласци на пијац нису били искључиво везани за одлазак са мајком у куповину. Много чешће сам пијац посећивао са баком. Истина ти одласци на пијац су некако били изнуђени, јер бака није имала где да ме остави. Тако да сам имао срећу да као дете од три четири године осетим чари пијаца. Како оног зеленог на коме се продавало воће и поврће. Тако и великог пијаца, који се сваког петка формирао на вашеришту код Железничке станице. Тамо где је сада тзв. Мали парк. Зелени пијац се налазио одмах поред, где се данас секу Железничка и улица Девет Југовића. Постојао је посебан Мрсни пијац, где су се продавали млечни производи. Тај блок зграда и данас постоји између улица Милоша Обилића и Др Драгише Мишовића.

Онда се све промени

Онда се све промени. Зелени пијац се премести на садашњу локацију. Велики или сточни пијац се пресели у Љубић. А уместо великог и зеленог пијаца ниче парк и новоградња на ново формираном тргу. Који се све до краја осамдесетих година зваше Трг Ђура Салаја. Мрсни пијац још неко време остаде на старом месту, где су му друштво правиле касапнице. Па се и он пресели у оквир зеленог пијаца. Где чак два пута мењаше локацију. Бово време донесе нове узусе. Појавише се тзв. пиљарнице у којима се продаваше воће и поврће. Помало воће и поврће поче да се продаје и у обичним радњама. А са појавом великих самоуслужних радова оне постадоше мале пијаце.

Али ништа не успе да замени пијац. Јер он није само место где се купује воће, поврће, бели мрс, у пролеће расад поврћа и цвећа. Он је много више од тога. Он је место сусретања. Место где можеш срести помало заборављеног пријатеља. Па чак и драге људе из Београда, који су дошли у посету завичају. Данас када и себе и друге да живимо у петој брзини пијац помало врати у стварност. Јер обиље изложене робе те тера да прво мало разгледаш, пре него питаш за цену. Истина нови трговци су цене по правилу истакли. Можда зато и нема више оног цењкања као некада. тако да нема више оних питања – „Може ли јефтиније на већу количину“?

Моја мајка је некада знала продавце, знала је одакле долази роба. Данас тога више нема. Јер робу углавном не продају они који су је и произвели. Можда се то помало задржало на одељењу млечних производа. Понуда на пијацу је некада одражавала сезонску понуду воћа и поврћа. Заувек ћу се сећати да су се прве трешње продавале на везице. Захваљујући производњи у пластеницима, поготову поврћа данас понеких производа има током целе године.

Пијац за вечност

Чинило ми се да ћу сећање на чачански пијац изнети са више поетике. Јер нисам био само купац, већ и продавац. Сетих се да сам негде после прве године гимназије на пијацу продавао трешње. Каснијих година и брескве. Своје умеће у продаји брескви и грожђа више сам практиковао испред „Слободе“. Тамо се сваког радног дана у периоду од 13 до 14,30 сати успостављао пијац на коме су људи из околине продавали своје производе. Све се то завршило са крајем студија. од тада сам само купац. Не онолико редован, колико бих то волео.