BETWEEN THE LABORATORY AND THE CHAIR
Upravo tako je bilo. Svoj profesionalni angažman sam proveo između laboratorije i katedre (Between the Laboratory and the Chair). Sada kada se osvrnem u prošlost pomalo sam nezadovoljan kako sam balansirao između ove dve aktivnosti. U svet istraživanja sam ušao pomalo neočekivano, tamo me je vodila intuicija. Bio sam viđen za „Ivanjicu“, tačnije „Slobodu“, ali se nešto u meni pobunilo. Prosto sam se pitao – „Zašto bih se vratio u Čačak, a uspeh mi otvara bolja vrata“. Već sam negde pisao kako sam završio u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ne bih da se ponavljam. Nekome će to izgledati pomalo čudno, ali u početku nisam boravio u laboratoriji, Jer laboratorije su uglavnom bile kancelarije u kojima smo sedeli. Izuzetak su bili projekti gde su se realizovali veliki sistemi. Ali ni to nisu bile laboratorije u pravom smislu. Zato sam, kada sam počeo da radim na Tehničkom fakultetu u Čačku pokušavao da formiram laboratoriju.
U tome sam uspeo tek posle deset godina. Ali iz ove perspektive taj trud se završio neslavno. Jer se prostor, tzv. Laboratorije za računarsku tehniku ubrzo pretvorio u običan radni prostor. Uvek kada pokušam da nađem objašnjenje za takve ishode suočim se sa poznatom konstatacijom. „Ko ume nađe način, ko ne ume nađe opravdanje“. Zato uglavnom nisam nalazio opravdanja za sve ono što me je pratilo u oba segmenta delatnosti, kojima sam se bavio. Radije sam priznavao da sam bio neuspešan. Prepuštajući drugima da ponekad u tome uživaju nesvesni da su time i oni izgubili. Pored ideje za postojanjem laboratorijskog prostora, pre svega za istraživački rad, okruženju sam nudio i druge ideje. Ideje koje su trebale da unesu bitne novine u istraživački, ali i obrazovni rad.
Traženje boljih rešenja
Ono čime se i danas ponosim je što sam do tih ideja dolazio intuitivno. Slušajući ljude koji su putovali po svetu i čitajući članke o istraživanju i obrazovanju na vodećim institucijama u svetu. Puno puta se čuje misao „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. Zato sigurno postoji mnogo upečatljivih primera. jedan od njih je vrednovanje rezultata naučno istraživačkog rada u Srbiji. Naravno, stanje srpske nauke i istraživanja nemaju obeležja pakla. Ipak stanje se može opisati jednom drugom misli – „Ima nešto trulo u državi Danskoj“.
Logično se nameće pitanje zašto ovo pominjem u ovom tekstu? Zato, jer u tome se može uočiti jasna razlika između istraživačkog rada, npr. u institutima od onih na fakultetima. Doduše i ovde je došlo do značajnih promena, pa se danas i na institutima realizuju pomalo fiktivni projekti. Istina, formalno sve su to aktivnosti koje zadovoljavaju definiciju projekta. Ono što visi u vazduhu su rezultati istraživanja! To su uglavnom projekti koje finansiraju različiti fondovi, za nauku, inovacioni, itd. Najveći problem kod takvih fondova su činjenica da njih predlažu sami realizatori. A razne komisije, sastavljene od recenzenata procenjuju da li tako predložene projekte treba finansirati. Postoje nekakvi kriterijumi za vrednovanje rezultata projekata. Ali sve uvek svodi na sabiranje radova koji su objavljeni pod plaštom projekta. Tu se uvek provuče i poneki rad, koji baš i nije vezan za projekat. Ipak na kraju svi su zadovoljni.
Na bazi rada u Institutu „Mihajlo Pupin“ pokušavao sam da predložim neke drugačije pristupe u realizaciji istraživačkih projekata. Istraživačkoj populaciji to uglavnom nije odgovaralo. Jednostavno podrazumevali je daleko ozbiljniji rad. Pogotovu na planu dokumentovanja realizacije projekta. Jer bi se kroz to videle prave istraživačke sposobnosti projektnih timova. Ovako se sve svodilo na rad po rad. To što na kraju realizacije projekta nije povećan obim znanja i iskustva uglavnom nije bilo važno.
Između instituta i fakulteta
Važno je da su stečeni preferencijali za napredovanje u zvanjima. A dobijen je i neki honorar. Pre pola veka postojala je suštinska razlika između istraživanja na institutima i fakultetima. Bar je tako bilo u Institutu „Mihajlo Pupin“. Naš tadašnji projekti teško da su se mogli okvalifikovati kao naučni. Po pravilu su to primenjena istraživanja. To što se tokom njihove realizacije dolazilo do određenih rešenja iz struke ostajalo je pomalo u senci same realizacije. Npr. projekat „Procesor multipocesne obrade“ bio je komercijalan projekat, koji je trebalo fizički realizovati. Zbog toga nismo uspeli da javnosti predstavimo procesor kao jedan od prvih u svetu, kod koga je primenjen RISC koncept. Polovinom osamdesetih godina sticajem okolnosti Elektrotehnički fakultet je počeo da radi slične komercijalne projekte kao mi. Međutim, većina tih projekata je finalizovana u Institutu. Jednostavno istraživači sa fakulteta nisu bili naviknuti na realizaciju takvih projekata.
Instituti su imali kompaktnije istraživačke grupe sa više stručnog iskustva. U takvim grupama pripravnici – istraživači su se lako adaptirali i nije se osećao njihov manjak iskustva. Na fakultetima su istraživačke grupe činili istraživači sa formalno višim zvanjima. Ali to se u praksi nije osećalo. Danas je to još više izraženo. Istraživačka – nastavna zvanja se po pravilu stiču na bazi formalnih, a ne suštinskih kriterijuma. Zahvaljujući tome veliki broj redovnih profesora de facto nema realno istraživačko iskustvo. Posebno u rukovođenju istraživanjem. Formalno gledano svi oni manje više zadovoljavaju zakonski postavljene kriterijume. Međutim, ako bi se napravila dublja analiza rada nastavnika otkrile bi se ozbiljne manjkavosti. Počev od korelacije neposredne oblasti istraživanja i oblasti kojom se istraživači legitimišu. Do stvarnog iskustava u rešavanju ozbiljnih istraživačkih problema. Praksa je pokazala da je kvantitaivno vrednovanje rezultata istraživanja nanelo veliku štetu našoj istraživačkoj praksi.
Istraživačka hijerarhija
Napredovanje u istraživačkim, a posebno nastavničkim zvanjima danas se manje više odvija po automatizmu. Praktično svaki istraživač/nastavnik sebi pravi tabelu koja sadrži odrednice koje treba ispuniti da bi se prešlo u više zvanje. Od trenutka kada se izabere u određeno zvanje počinje sa popunjavanjem te tabele. Bitno je da u naredne četiri godine stekne potrebne preferencijale za napredovanje. Ako uspe u tome sam sebe predlaže za unapređenje. Na institucijama gde se ne vodi ozbiljna kadrovska politika to biva prihvaćeno. Komisija koja se formira za oceni kvalitet kandidata praktično samo potvrđuje da je tabela tačno popunjena. Stvarne ocene kvaliteta kandidata de facto više nema. Jer se prevashodno gleda da li ima dovoljan broj famoznih radova u časopisima sa Sci liste. Tu su i dodatni kriterijumi, kao npr. broj diplomskih ili master radova, koji su odbranjeni pod mentorstvom kandidata. Kao da to nije obaveza svakog nastavnika.
Pri tome mnoge ozbiljne stvari ostaju potpuno u senci. Npr. rukovođenje ozbiljnim naučno istraživačkim projektima. Ili mentorstvo za izradu doktorskih disertacija. Da se „deca“ ne bi mučila to ćemo im zameniti sa dva članstva u komisiji za odbranu doktorata. Ili dodatnim radovima. A već i ptice na grani znaju kako se može naći u spisku autora. Ako sve to nekako svarimo ostaje nam pitanje šta će tako dobijeni stručnjaci kasnije raditi. Pa uglavnom ništa. Jer šta će da radi neko ko je postao redovni profesor, a da u prethodnom periodu nije stekao stvarne kvalifikacije. Ko je lud da svoju nestručnost i neznanje pokaže sad kad je stigao do vrha. Pošto projekti donose kakvu takvu apanažu gledaće da se ubaci u neki sitraživački tim. Tim, koji se uglavnom sastoji od njemu sličnih. Jer se projekti dobijaju prema prethodnim „referencama“. Kad se to desi onda su svi na konju.