Poštovane koleginice i kolege,
činilo mi se da ću ove redove daleko lakše napisati. Ali pokazalo se da to ipak nije tako. Ne mogu da kažem da nisam sentimentalan. Trideset godina druženja sa mladim ljudima trajno je uticalo na moj život. Iskreno govoreći nisam se spremao za nastavnički poziv. Najbolje sam se osećao, a tako je i danas, kao inženjer. Neki od vas će se setiti da sam na časovima često govorio – „Nema većeg zadovoljstva nego kada vidite da migaju lampice na onome što ste sami napravili“.
Kao nastavnik imao sam i neke obaveze koje često nisam doživljavo kao prirodan proces. Nisam krio da sam smatrao da se sticanje preferencijala za napredovanje preko bodova i tabela nikome ne donosi dobra. Ni pojedincima ni instituciji. Ali taj otpor je bio mnogo veći u meni samom nego što sam ga javno iznosio. Možda zbog toga nisam bio bolji nego što sam mogao i želeo. Zato nisam zadovoljan sobom. Ipak trudio sam se da bar studentima pružim najviše što sam mogao u datim okolnostima. Nažalost mnogobrojne nastavne obaveze su me i tu pomalo spoticale. Ali to je bio moj izbor, niko me nije terao u tu stupicu.
U radnom odnosu na Fakultetu proveo sam tačno dvadeset osam ipo godina. Ako u obzir uzmem i honorarni rad tokom 1989. godine i protekle dve godine rada na master i doktorskim studijama na Fakultetu sam proveo više od tri decenije. Nekako se to poklopilo sa ovom našom tranzicijom koja traje. Nisam uspeo da se prilagodim novom vremenu, jer nismo bili na istim vrednosnim talasnim dužinama. Ne žalim zbog toga iako nisam uvek bio u pravu.
Kad sam kod struke imao sam sreću. Ono čime sam se ceo radni vek bavio svakim danom je sve više, kako se to danas popularno kaže – in. A opet čini mi se da je struka izabrala mene. I posle svega bavio sam se strukom, koju kao da sam prethodno sanjao. Sada kad se prisećam tih početaka u računarstvu i svega onoga lepog što nosim iz Instituta „Mihajlo Pupin“ sve nam je delovalo nekako obično, normalno. Nije bilo euforije ni onda kada smo radili stvari koje su bile bliske onome što se radilo i u svetu.
Današnji dan nije nikakv oproštaj. Samo trenutak u kome se menjaju prava i oabeze. Trenutak posle goga će neke stvari raditi ako to od mene neko bude tražio. A radiću sa istom prednošću kao kada mi je to bila obaveza. Doduše radiću to sa više slobode, jer ću više delovati inženjerski nego profesorski. Zato svima vama biću i dalje na raspolaganju i za vas ću kao i do sada imati vremena.
Za koji minut će i ponoć. A onda dolazi taj dan. Odnekle dopire zvuk vatrometa donoseći dozu simbolike. Neko mi ovih dana reče da pišem sa melanholijom. Možda su moji tonovi zaista takvi, ali ja sam u ovom trenutku srećan. Od danas odgovaram samo sebi i svojoj porodici. Nema više one sputanosti odgovornošću prema sredini u kojoj delovah. Koju sam branio od sebe, umesto od nje same. Ali to je već stvar filosofije, u kojoj svako može da bude u pravu. Jer nada umire poslednja, čak i onda kada grešimo. I zato da se još jednom podsetimo onoga što sam napisao pre dve godinekada sam kročio u mirovinu – Odlazi cirkus, …
Vaš Siniša Ranđić
PS: Ovaj tekst stavljam na FB stranicu Laboratorije za računarsku tehniku, jer je na neki način sve tu i počelo, pre nepune dve decenije. Od sutra ću i tamo dolaziti kao “civil”. Ali ako nekada poželite da se vratite na Fakultet, kao jedno od mesta vaše mladosti možete biti uvereni da ću biti na svom radnom mestu. A ako me ne bude pozovite me – ja ću sigurno doći.