Četvrto septembarsko jutro nas je dočekalo vešću da je u Ljubljani preminuo Bora Đorđević, poznatiji kao Bora Čorba. Čak i oni kojima nije bio prirastao srcu nisu ostali ravnodušni. Bez obzira da li se nekome sviđao ili ne, mora se priznati da je bio neponovljiva pojava na javnoj sceni. Namerno se nisam ograničio na rock & roll. Jer pre četiri decenije književnik Aleksandar Popović proglasio je Boru – za najboljeg pisca ulične poezije u nas. Njegovo ime neraskidivo je vezano za sastav „Riblja čorba“, gde je bio vođa i prvi vokal, kako se to uobičajeno kaže. Međutim, Bora je pre svega bio pesnik i to nesvakidašnji pesnik.
Iz njegovih stihova je ponekad izbijala doza buntovništva bez razloga, što je stvaralo i određene kontraverze. Čemu je u velikoj meri doprinosilo i njegovo često nezgrapno izražavanje privrženosti pojedinim političkim opcijama. To je i danas vidljivo u trenutku, kada se opraštamo od njega. Neodovoljivo ostaje utisak da ga zbog toga svojataju mnogi. Računajući da će deo njegove slave obasjati i njih. Sada dok čekamo poslednji oproštaj, kao da se svi utrkuju ko će da dokaže da mu je bio veći prijatelj. Možda se on sada svemu tome smeje, jer nas je uspešno prevario. Jer dok se mnogi upinju svojatajući ga on je bio i ostao svojina svih nas.
Pogledaj svoj dom anđele
Boru sam upoznao kao gimnazijalca godinu dana starijeg. Pamtim ga kako stoji naslonjen na zid u velikom dvorištu. U vojničkoj bluzi, obojenoj u teget da bi ličila na obavzni školski rekvizit. Bliže ćemo se upoznati prlikom slučajnih muzičkih druženja u svečanoj sali Gimnazije. Mi smo obično u učionici 31 imali probe školskog orkestra. A on je u sali vežbao sa društvom iz orkestra „Dečaci sa Morave“. Par puta se desilo da smo pokušali da zajedno nešto odsviramo. Kao po običaju život pun iznenađenja odveo je Boru ranije iz Čačka, nego što je bilo planirano. Tamo se vrlo brzo uključio u muzička događanja. Kao što je učešće u čuveni mjuzikl „Kosa“. I naravno članstvo u popularnim beogradskim muzičkim grupama. Za mene će posebno biti interesantne grupe „Zajedno“ i „Suncokreti“. Jer „Zajedno“ će snimiti album na kome će biti dve zanimljive numer Vizija i Goro moja.
Za pesmu Vizija, Bora će napisati muziku. A na stihove Alekse Šantića, Goro moja, muziku će napisati kolega sa Elektrotehničkog fakulteta, Peđa Ristić. Grupa „Suncokreti“ biće redovan gost na žurkama u KST. A jednog dana u toj grupi će se pojaviti još jedno poznato lice iz Čačka, Miodrag – Bata Sokić. Te 1977. godine sve je nekako krenulo ubrzanim tokom. Boru sam sreo na „Električar reliju“ u maju i odmah na žurki održanoj tim povodom u KST. Ubrzo je napustio „Suncokrete“ i sa Balaševićem formirao grupu „Rani mraz“. Godinama će me na to podsećati mural na zgradi ciglane u ulici Veljka Dugoševića. Mural, čija će fotografija biti na omotu ploče sa pesmom Računajte na nas. Nepuno godinu godinu kasnije u avgustu 1978. godine nastala je „Riblja čorba“. Kada sam prvi put posle toga video Boru, bio je pravi roker.
Zadnji voz za Čačak
Istorija i delatnost „Riblje čorbe“ su poznate. I tu se nema šta puno dodati ili oduzeti. Uglavnom bi to bilo puko ponavljanje. Bora se konačno smirio i uhvatio „poslednji voz za Čačak“. Ove dane smiraja mnogi pokušavaju da iskoriste da na sebe prenesu deo njegove slave. Ali takvi smo mi Srbi – da li se neko seća pesme čije su reči zajedno napisali Bora i Brega. Toga se treba i danas setiti u trenutku oproštaja. Pogotovu što oni koji se „vrate u Čačak“ više se prepoznaju po onim plemićkim odrednicama. A manje po onom što su stekli u belom svetu. Pogotovu ako si deo slave poneo sa obala Morave.
Tražeći sliku, kojom ću ilustrovati ovaj tekst reših da to bude fotografija iz vremena pre „Čorbe“. Jedva uspeh da nađem fotografiju koja me je vratila u vreme kada sam u KST slušao „Zajedno“, a potom „Suncokrete“. Bilo je to vreme kada nismo tražili da neko umesto nas iskazuje bunt. Vreme u kome samo verovali da nas čeka sjajna budućnost. Nismo sanjali da će doći dan kada ćemo živeti od uspomena. Borin odlazak je dodatno učinio da navre more sećanja. A sa njima i preispitivanja jesmo li mogli postići više, jesmo li mogli biti bolji? Sećanje na Boru je samo još jedan lament nad generacijama, koje su se nadale da su sa ratovima definitivno završile.
U Čačku, 6. septebmra 2024. godine