Posle puča od 27. marta 1941. godine britanski premijer Vinston Čerčil je izjavio da je Jugoslavija našla svoju dušu. Postoje u životu situacije kada sebi postavljamo pitanje da li se treba probuditi, osvestiti ili ponovo naći svoju dušu. Pogotovu onda kada dođu ta vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati, što reče Ivo Andrić. Možda sada živimo u takvim vremenima, jer ova imaju sva obeležja o kojima Ivo govori. Najgore je što pamet ćuti. A čak i kada progovori naćiće se puno onih koji će to obesmisliti gurajući ih u kategoriju budala. A kada ih je više još su jači. Pa će, sledeći dijalektičke postulate kvantitet preći u kvalitet. I eto belaja.
Puno se piše o veštačkoj inteligenciji. Ma šta to značilo. Eto i ja upotrebih tu poštapalicu. Koja je izgleda spasonosna kada nešto ne možeš ili ne smeš da nazoveš pravim imenom. Mnogi u prvi plan stavljaju moralne efekte veštačke inteligencije. Sve mi nekako liči na ono već viđeno. Daj da iskoristim pa ću kasnije razmišljati o posledicama. A po pravilu to kasnije uvek se pokaže kao kasno. Navođenje primera mislim da je nepotrebno. Jer bi se pokzalo da je istorija loša učiteljica. Ili smo mi ipak jako loši đaci. Čak ponavljači.
Kao penzioner mogu ponekad da pustim mašti na volju. Neko će me čuti, ali ne mora poslušati. Ipak trudim se da imam na umu odgovornost za ono što kažem. Pogotovu o onome gde sam proveo bezmalo tri decenije. A to je visoko obrazovanje. Zato često razmišljam o posledicama koje će veštačka inteligencija imati po celokupno obrazovanje. Ne samo visoko.
Šta posle oduševljenja?
Mnogi su oduševljeni programima, kao što je ChatGPT. Čak to i ne kriju. Dive se onim što mogu da dobiju njihovim korišćenjem. Npr. prevođenjem sa jednog na drugi jezik. Tekstovima na zadatu temu. Slažem se da to mogu da budu jako korisni sistemi. Čiji odgovori će te direktnije usmeriti ka cilju. Da li će tako da razmišljaju svi ili bar većina? Bojim se da će mnogi u tome videti šansu za ličnu korist. Potencijalni rizici ne znače da treba biti restriktivan. Jer zabrane po pravilu ne donose korist. Školstvo mora da se promeni i prilagodi novim uslovima. I da to bude permanentan proces. Ne treba se ponašati prema veštačkoj inteligenciji, kao opasnosti. Treba je staviti u službu novog obrazovanja. Problemi obrazovanja imaju mnogo opasnija ishodišta. Pre svega kretanje za školovanje prema popularnosti, a ne prema potrebama.
Treba ispitati kvalitet obrazovanja, od nastavnih planova i programa do nastavnika. Akreditacija ne sme biti formalan čin. Mora se tačno utvrditi, ko može da bude nastavnik i istraživač. Struku moraju da predaju kompetentni nastavnici, koji su tu istu struku praktikolvali. Budućim stručnjacima ne trebaju nastavnici koji će prepričavati knjige. U suprotnom će studenti odgovarati preko ChatGPT i sličnih sistema.
Takođe, mora se povesti ko su rukovodioci obrazovnih ustanova. Ne možemo biti zadovoljni formalnim kalifikacijama. Na čelu univerziteta i fakulteta treba da budu osvedočeni stručnjaci. Oni iza kojih stoje rezultati. A ne s brda s dola napabirčeni radovi i stručnost opšteg smera. Od svega pomalao, a u suštini ništa. Zato je ovo trenutak kada svi zajedno moramo naći ono malo duše, koja nam nedostaje.