VALJEVO
Još jedan od onih gradova u kojima sam bio više puta, a ne mogu da kažem da sam ih upoznao. Mislim da sam prvi put bio ili bolje reći prošao kroz Valjevo negde 1989. godine. Direktor Instituta me je zamolio da kad već idem u Čačak usput svratim u Petnicu. Tamo se nalazila već poznata Naučno istraživačka stanica. Razlog posete je bio prisustvo otvaranju računaskog centra u Stanici. Tim povodom Stanicu je posetio i tadašnji potpredsednik SANU, Aleksandar Despić.
Najviše puta sam Valjevo posetio u okviru nastave u okviru koje su se doškolovavali nastavnici tehničkog obrazovanja i informatike. Nastava se održavala u osnovnoj školi „Nada Purić“. Tako da se moje upoznavanje sa Valjevom završavalo u ovoj zgradi.
Valjevo usput
Malo više Valjevo ću upoznati tokom izleta, koji je u ovaj deo Srbije organizovao Fakultet. Tada ću prvi put prošetati njegovim ulicama. Karakteristično je da se u centralnom delu grada ulice seku pod pravim uglovima. Što nije baš čest slučaj u srpskim gradovima. Za razliku od većine grdaova kod nas Valjevo nema glavni gradski trg. Shodno tome pod centrom grada se može smatrati deo oivičen ulicama Vladike Nikolaja, Vojvode Mišića, Vuka Karadžića i Kolubarom. Sredinov ovog gradskog bloka prolazi glavna gradska ulca, Karađorđeva. U ovom kvartu nalaze se značajne građevine, kao što su Gimnazija, Narodni muzej, Muselimov konak i hotel „Grand“. U blizini je crkva Presvete Bogorodive, Kao i Desankin trg i Trg Živojina Mišića.
Jedan od najupečatljivijih delova Valjeva je svakako stari deo koji se zove Tešnjar. Nalazi se na desnoj obali Kolubare stešnjen između reke i brda.
Protrčavanje kroz Valjevo - Šabac
U najvećem broju slučajeva Valjevo sam upoznavao vozeći ulicom Vladike Nikolaja. To je saobraćajnica, koja predstavlja neku vrstu obilaznice oko gradskog jezgra. Nastavlja se na put Lajkovac – Valjevo, koji će uskoro biti brza saobraćajnica. Koja će povezati Valjevo sa auto putem „Miloš Veliki“. Ovom ulicom ću uvek prolaziti kada kroz Valjevo budem putovao prema Šapcu. I par puta prema Loznici. Prema Šapcu skreće se desno u ulicu Vojvode Mišića. I nastavlja se putem koji vodi pored Brankovine, Koceljeve, Belotića, Mišara i dalje do Šapca.
Desetak kilometara iza Koceljeve dolazi se do sela Draginja. To je jedno od onih sela, kakvih ima puno u istočnoj Srbiji. Veliki deo stanovništva čine gasterbajteri koji žive u Austriji, Italiji i Nemačkoj. Gotovo sav novac ulažu kuću u rodnom selu. U Draginju je većina kuća izgrađena od belog kamena. Na fasadama se nalaze gipsani ukrasi u obliku lavova, konja, labudova i sokolova prema čemu je selo prepoznatljivo. Ipak, meštani kažu da takva estetika polako izlazi iz mode. Većina skida ukrase i umesto toga kupuje “Luj Viton” zavese i “Versače” pločice i kuhinjske elemente, markirane trosede, ogledala i ormare. Ovuda sam najčešće prolazio subotom, pa sam imao priliku da vidim kako izgleda pazarni dan na ovim prostorima.
U blizini Draginja nalazi se manastir Kaona. Brat od tetke mog kolege Milana Plazinića je ovde bio monah, pa smo par puta svraćali. U to vreme iguman manastira je bio počivši vladika valjevski Milutin. Manastir i okolina su jedan od najuređenijih manastirskih kompleksa u kojima sam bio. S obzirom da je Draginje bliže Šapcu možda ga je trebalo pomenuti u odgovarajućoj rubrici.
Protrčavanje kroz Valjevo - Loznica
Ako se nastavi Vladike Nikolaja pa skrene u Dušanovu dolazi se na put koji vodi ka Osečini i dalje Loznici. Put prati tok Kolubare, a zatim njene pritoke Obnice. Negde ispred Osečine putu će se pridružiti reka Jadar. Koja je zahvaljujući litijumu postala najpoznatija reka u Srbiji.
Ovde u Osečini postoji odlična kafana „Most“ poznata po odličnoj jagnjetini. Iza Osečine ulazi se u dolinu Jadra, a onda počinje Rađevina i Loznički kraj.
Pored pravaca prema Lajkovcu, Šapcu i Loznici iz Valjeva se putnik namernik može uputiti i prema Požegi i Bajinoj Bašti. Putem prema Požegi može se stići i na još jednu turističku destinaciju – Divčibare. A takođe i Kosjerić. U Bajinu Baštu se stiže preko Povlena i Debelog brda.
Ako se na putu ka Lajkovcu u Divcima skrene desno eto nas na putu ka Mionici, Struganiku, Banji Vrujci i ponovo na Ibarskoj magistrali. Kao što se može videti dolazak u Valjevo nosi sa sobom čitav niz izazova.
Iako se nisam zadržavao dugo u Valjevu uspeo sam da se upoznam sa domaćom gastronomijom. Bilo je to u restoranu „Lovački dom“ pored Kolubare. Bilo je to u društvu mog nekadašnjeg diplomca Voje Maksimovića. Poslednji put sam u Valjevu bio na koncertu harfistkinje Aleksandre Mohorko.