Опште

Home > Опште

Опште

О образовању се често и доста полемише. Интересантно је да о образовању некако највише говоре управо људи из самог образовања. Било би добро када би разлог био побољшавање образовања. Истина, већина оних који коментаришу стање у образовању полази од критике тог стања. Међутим, при томе се ретко узроци налазе код њихових матичних кућа, непосредног окружења и себе самих. По правилу узроци су негде на другој страни. Крива је држава која издваја мало новца за образовање и науку, криви су приватни факултети који руше критеријум, … И поред тога што је опште мишљење да стање у образовању није добро, број оних који су напустили образовне институције и запослење нашли у привреди је веома мали. Могло би се рећи чак занемарљив.

Евидентно је да је током овог века образовање на сва три нивоа – основном, средњем и високом образовању доживело мање и веће структурне промене. И те промене се одвијају као на траци. Иако нису сагледани ефекти постојећих промена већ је долазило до нових промена и тако редом. Што се тиче високошколског образовања од 2005. године на делу је студирање по тзв. „Болоњи“. Иако је деценија и по довољан период да се сагледају ефекти то није учињено иако је пракса показала да нешто дебело није у реду на овом нивоу образовања.

Још мало проблема

Истовремено, дебаланс између броја студената које факултети у Србији могу да приме у прву годину студија у односу на број ђака који заврше средње школе утицао је да се студијски програми на факултетима формирају према популарности. Захваљујући томе на почетку овога века дошло је до експанзије студија у области менаџмента и информационих технологија. Готово да није било факултета на коме није било одговарајућих студијских програма. Чак су и неки факултети који су традиционално образовали стручњаке и озбиљних струка почели да образују менаџере и информатичаре како се то популарно каже.

Ако се задржи само код две поменуте струке и феномен који су оне изазвале у високом образовању у Србији могао би да се напише озбиљан трактат. При чему би много тога што се крије иза тог феномена остало неоткривено. Треба рећи да се познавање тзв. информационих технологија у савременој радној пракси подразумева. И да је логично да се студенти кроз образовање за било коју струку у било којој области морају упознати са наведеним технологијама. Јер без њиховог коришћења тешко да ће бити конкурентни на тржишту радне снаге. Такође, савремени свет почива на мултидисциплинарности тако да они који поседују шира знања са аспекта основне струке, али и алата којима ће се у оквиру њеног практиковања служити, сигурно да имају веће шансе за успех у пракси.

Какво нам образовање треба?

Често ће се чути поштапалица – „Треба нам образовање за XXI век“. При томе скоро нико и не покушава да дефинише шта се мисли под одредницом „за XXI век“. У последње две деценије промене у образовању су углавном пратила оправдања да нам је то дефинисано споља. Као да странци боље знају шта су потребе наше привреде и њеног развоја. Слободно се може констатовати да ни ми сами то не знамо. Ако се погледа протекло време у коме се дешавала општа транзиција нашег друштва могу се уочити два тренда. Факултети у Србији су углавном задржавали образовне смерове на чијим су темељима настајали. С друге стране приметан је тренд увођења „популаених“ смерова, што се правдало модернизацијом образовања. Као последицу тога дошло се до стања да исти смерови постоје на факултетима у оквиру истог универзитета. С обзиром на однос факултета у оквиру универзитета тиме је створен конкурентски однос међу њима.

Нови упис на факултете у Србији поново отвара давно постављена питања. Нажалост њих поставља јавност, али изгледа да то просветне власти баш и не интересује. О вишим инстанцама не треба ни говорити. Годишње отприлике 65 хиљада средњошколаца заврши школу. Непроверене информације говоре да су капацитети факултета и високих струковних школа око 120 хиљада нових студената. Дакле готово двоструко више. И то под претпоставком да сви свршени средњошколци наставе школовање на следећем нивоу.

Овај несклад између броја потенцијалних студената и слободних места на годишњем нивоу указује на потенцијалну предимензионираност високог образовања. Неко ће пак рећи да наше високошколство није довољно развијено. Тј. да има мањак факултета и студијских програма. При томе се углавном позивају на стање у много развијенијим земљама. Има још много аргумената који се потежу. Све то дефинитивно говори да – „Има нешто труло у високошколском образовању у Србији“. Али нико није покушао да да одговор на питање – какво нам високошколско образовање треба?

Структура образовања

Овако разруђена структура образовања у истим струкама поставља питања броја наставника који су компетентни. На тај начин се поставља и питање оправданости постојања појединих смерова на факултетима у Србији. Јер и после више деценија њихово опстајање се правда надом да ће се у међувремену одшколовати компетентни наставници. За то време наставни планови се често попуњавају предметима, који нису компатибилни са основном струком. Такође, приметан је тренд да се многа истраживања и докторати који на основу њих настају смештају у струку којој не припадају. То је нарочито изражено у области рачунарске технике. С обзиром да је рачунар алат, који се данас користи свуда лако је његову примену подвести под општи појам. Јасно је да наведено стање битно утиче на квалитет образовања. О овоме сам детаљније писао у рубрици Квалитет образовања.

Финансирање образовања

Фактор, који често замагљује образовање у појединим струкама представља и политика финансирања високог образовања. Дражава финансира факултете према броју уписаних студената у прву годину студија. То значи да је за факултет најважније да упишу пун број студената који се финансирају из буџета. У случајевима популарних смерова (менаџмент, информационе технологије) то уопште није проблем. Шта се даље дешава, као да није важно ни за државу ни за факултете. Све ово битно утиче на квалитет образовања. Али и указује на значај питаља – „Какво нам високошколско образовање треба?“.