Сретох бившег студента. Пита ме за здравље и шта радим. Рекох уживам. А знам да је питање уживања релативан појам. некоме је рад уживање, а неком ленчарење. Биће да је сигурно да је уживање радити оно што волиш. Ја управо покушавам да радим оно што волим. Па се некако намеће и закључак. Студент на то рече – „Па и заслужили сте“. Понекад бих баш желео да ленчарим. А онда схватим да то не умем. Ако легнем, обавезно се дохватим књиге. Или бар упалим телевизор. А то ипак неће бити ленчарење. Чак ни одмор. Бар по мом схватању. Зато често себи поставим питање како живети ове пензионерске дане?

Често се ова тема поведе у току разговора. Додуше никада озбиљно и са аргументима. Углавном онако узгред. Понекад личи на оно – тек да се нешто каже. Или ми се само тако чини. А питање и даље постоји. И сада, док пишем одговоре тражим одговор, који као стално бежи. А јуче када сам почињао са писањем изгледало је да га имам. Можда је одговор у ставу једног од студената са којима сам и даље у контакту. „Ако не шкоди здрављу не треба бежати од рада“. Наравно мислио је на нас који смо у позним годинама. Јер и питање се односи на нас.

Свакога дана направим план рада за текући дан. Увек ми се чини да су ти планови амбициознији него што на крају урадим. Али не одустајем од тог принципа. Осећам задовољство када остварим зацртано. Нисам незадовољан, када нешто остане за сутра или који дан касније. Иако поштујем принцип – што можеш урадити данас не остављај за сутра.