Када дође до енергетске кризе прво нам се наметне мањак произведене енергије и њена цена. Некако потрошња и губици остају у другом плану. Ако посматрамо потрошњу са нивоа појединца онда нам је енергија потребна за грејање, транспорт и рад електричних уређаја. За очекивати је да постоје биланси произведене и потрошене енергије. Ако се то посматра на нивоу једне државе онда евентуални мањак енергије, која се произведе, мора да буде надокнађен увозом. Наравно највећи проблем представљају фосилна горива. Јер она нису подједнако распрострањена. Тако да су неке државе у потпуности завине од увоза, нафте или гаса, а неке и угља. Док су неке земље велики извозници и по том основу остварују велике приходе.
Ограниченост резерви фосилних горива и њихова неравномерна територијална распрострањеност су један од главних генератора енергетских криза. Земље извозници имају у рукама два инструмента којима утичу на енергетску стабилност света: цену и ембарго. Нафта није само енергетски извор, већ и сировина за многе друге производе. Због тога поремећаји у снабдевању нафтом имају додатне негативне економске и привредне ефекте. Утицај нафте и природног гаса се можда највише одражава на транспорт с обзиром на распрострањеност превозних средстава која их користе.
Посебну пажњу захтева питање електричне енергије. Јер целокупна цивилизација данас функционише захваљујући уређајима који за свој рад троше овај најплеменитији вид енергије. С друге стране електрична енергија се још увек користи за потребе грејања. То додатно наглашава проблем њеног дефицита. Такође, не сме се заборавити на све већи број возила које користе електричну енергију. Због чега њена потрошња све више расте. Земље које не производе довољно електричне енергије такође морају да је увозе. С правом се поставља питање да ли постоји могућност да се потрошња енергије рационализује. А да то не утиче на привредне активности и квалитет живота.
Шта све не знамо?
Иако живимо у релативно развијеном информатичком друштву многим релевантним информацијама везаним за енергију не придајемо пажњу. Ако посматрамо ниво појединца онда је свакако најважније да енергије има довољно и да је јефтина. Међутим, вишедеценијско искуство је показало да није баш лако оствариво. Поготову што је енергетски сектор јако осетљив и на најмање проблеме до којих дође у свету. Последња дешавања у Украјини то најбоље показују. Наравно проблеми са енергијом не морају да буду само глобални, већ могу да буду последица криза унутра појединих држава. Данашња средња генерација и старији сећају се проблема са несташицом горива почетком осамдесетих година. Или рестрикција у погледу електричне енергије током ратова на просторима бивше Југославије. Наравно и несташице горива током деведесетих година.
Углавном смо то гледали кроз смањење одређеног нивоа животног стандарда који је био достигнут у претходном периоду. Пошто, после кише долази сунце, критичне енергетске периоде смо помало брзо заборављали. И пропуштали да спремно дочекамо нову енергетску кризу. Сличну ситуацију имамо и сада када нам се свакодневно најављују проблеми у снабдевању енергијом. Поготову током наступајућег зимског периода. Зато се поставља питање колико ми познајемо реалне енергетске потребе својих домаћинстава. Да ли нам је познато колико троше поједини уређаји у домаћинству? И да ли можемо да будемо рационалнији у потрошњи енергије? А да при томе не угрозимо оно што нам је јако важно – стандард живљења.
Према подацима Светске банке за 2014. годину годишња потрошња електричне енергије је у Србији износила 4272kWh по становнику.
Колико свет производи и троши енергије
Према подацима организације Our World Data расподела потрошње енергије према њеном пореклу дата је на следећој слици:
На бази истих извора потрошња енергије у земљама бивше Југославије је приказана на следећој слици:
Ако се пак потрошња посматра по глави становника (per capita) онда је ситуација следећа:
