Sa početkom tranzicije iz tzv. socijalističke u kapitalističku privredu započeti su različiti procesi, od kojih mnogi još uvek nisu završeni. Svi su oni imali zajedničku pretpostavku da prethodni društveni poredak nije bio dobar i da ga treba zameniti novim koji se pokazao uspešnijim. Tridesetak godina koliko traje pomenuta tranzicija su sasvim dovoljan period da se pokuša naparviti poređenje prošlosti i sadašnjosti. Pažljivi hroničari vremena su svedoci svakodnevnih ukrštanja kopalja u toj utakmici oko toga šta je bilo i dali je bilo bolje nekada ili sada. Nemam nameru da se upuštam u to jalovo nadmetanje. Jer jednim delom je ono krivo što naš proces tranzicije traje predugo. Pogotovu što je u proteklih trideset godina svet napravio ogroman tehnološki iskorak koji je značajno promenio odnose i unutar samog kapitalističkog sveta. Iako to mnogi neće priznati Srbija je izgubila i onaj delić učešća u razvoju visokih tehnologija koji smo do tada imali. Postali smo praktično samo korisnici tih tzv. visokih tehnologija i to ne svih. Na to i nismo baš mogli previše da utičemo. Ali gubitak akumuliranog znanja i iskustva mogli smo da izbegnemo.

U „obračunu“ sa prethodnim društveno – ekonomskim sistemom najviše je stradalo znanje i iskustvo stručnjaka koji su bili nosioci dotadašnjih privrednih i razvojnih aktivnosti. Tranzicioni tok nije obezbedio kontinuitet u pogledu očuvanja do tada stečenog znanja i iskustva i u značajnoj meri ono je nepovratno izgubljeno. Srećom, nisu se svi ljudi predali i prepustili stihiji događaja. Mnogi su i u ovim smutnim vremenima našli snage da očuvaju svoje znanje, unaprede ga u skladu sa tehnološkim napretkom i udruže sa stečenim iskustvom. I krenu dalje. Pored mladosti od koje ova zemlja najviše očekuje možda takvima treba pružiti šansu.