Многи ће с правом рећи да је рачунарство обележило крај двадесетог века и почетак новог миленијума. Некако се увек заборавља допринос развоја технологије свим тим достигнућима. Првенствено се мисли на развој полупроводничке технологије. Али се не сме занемарити ни развој других технологија. Пре свега технологијa за добијање нових материјала. Свеприсутност и доступност рачунара утицали су да појединац технолшки развој некако најдиректније доживљава управо кроз рачунаре. Због тога су достигнућа на неким другим пољима остала помало у сенци.
Појам рачунарска техника се одомаћио на нашим просторима тек почетком седамдесетих година прошлог века. У време када сам студирао електротехнику ова се област називала обрада података. Чак се и лабораторија која је дала највећи допринос развоју рачунарства код нас називала Рачунска техника. Онда је стигла информатика, а коначно информационе технологије. Све то је учинило да рачунарска техника као „тврда“ струка буде на неки начин скрајнута. Ту се умешало и рачунарско инжењерство. Па је рачунарска техника постала само сећање на време када смо били пуноправни део светске рачунарске заједнице. А да то нисмо морали да доказујемо позивајући се на „радове“ у престижним часописима. Дела, тј. наши рачунари су били довољан показатељ нашег знања и могућности.
Шта је рачунарска техника?
Кад се дискутује о неком појму увек се поставља питање шта се крије иза њега. У случају рачунарске технике може се рећи да она обухвата пројектовање хардвера и софтвера рачунара. При томе не сме се, а и не може се заборавити примена рачунара. За развој рачунарске технике од пресудне је важности однос између рачунара и њихове конкретне примене. Историјски гледано развој рачунара је од почетка био мотивисан захтевима конкретне примене. Међутим, технолошке могућности су утицале да се рачунари пројектују, мање више као аутохтони уређаји. А онда се конкретна примена сводила на њихово прилагођавање практичним проблемима. Програмирање рачунара је нормалан приступ прилагођавања рачунара одређеној примени. Међутим, повезивање рачунара са окружењем представљао је посебан изазов. То је било узроковано захтевима примене, тачније карактеристикама објекта са којим се рачунар повезује. С друге стране за повезивање са окружењем коришћени су већ постојећи улазно/излазни уређаји.
У оба случаја захтеван је развој одговарајућих адаптера. Ови адаптери су рачунару давали нове карактеристике, гледано са стране улазно/излазних уређаја. Гледано са стране рачунара адапери су прилагођавали улазно/излазне уређаје. Дајући им обележја нових улазно/излазних уређаја. Ова технологија је илустрована на слици.
Стандарди у рачунарству
Током развоја рачунарства дошло је до стандардизације приступа повезивању рачунара са улазно/излазним уређајима. Захваљујући томе највећи број улазно/излазних уређаја могао је директно да се прикључује на рачунаре.
Развој рачунарске технологије омогућио је да се при развоју нових рачунара директније одговара на захтеве конкретне примене. Што се тиче рачунарског хардвера ове промене су видљиве већ на нивоу архитектуре. Такође, данас се прилагођавање применама често остварује надградњом процесора одговарајућим акцелераторима. Ради се о хардверским модулима прилагођеним операцијам које су карактеристичне за конкретну примену. На софтверском плану прилагођеност примени се огледа кроз развој програмских језика. Поред нових језика, који су прилагођени применама дошло је и до унапређења библиотека већ постојећих језика. У оквиру њих су уграђене функције које директно подржавају операције које се срећу у конкретној примени.
Пројектовање рачунара
Развој полупроводничке технологије и могућност реализације рачунара на нивоу интегрисаних кола донеле су велике промене на плану пројектовања. Био је то велики прелазак са пројектовања на бази дискретних логичких кола на њихово описивање коришћењем HDL језика. Али то је садашњост рачунарске технике. О њој ће бити више речи у овој секцији. Али и изазовима са којима се срећу пројектанти система базираних на рачунарским компонентама реализованих у облику интегрисаних кола.