Свако воли и жели да његов град буде у нечему најбољи или бар међу најбољима. Ако је тај град још и наш родни град онад се те жеље појачавају. И кад критикујемо то углавном чинимо, јер желимо да град буде још бољи или лепши. Себе никада нисам сматрао превеликим локалпатриотом. Али моје некадашње београдско окружење стално ми је пребацивало да сам им досадио причајући о Чачку. Био сам тога и сам свестан. А нисам дао да неко буде бољи од Чачка. Истина понекад ми је било криво што су неки градови сличне величине били бољи од нас. Или ми се бар само тако чинило. Сада са временске дистанце и вишедеценијског искуства мислим да се Чачак има чиме подичити. Фалило нам је понешто, као што нам и данас фали. Мало више организације и одговорности, од челних људи града, до нас обичних грађана.
Повремено Чачак уђе у жижу јавности. Можда више локалне него не на националном нивоу. На неки начин то и није лоше. Када постоји добра воља и решеност да се учини напредак онда је рад без рефлектора мирнији. Да ли то увек користимо, о томе се може дискутовати. Последњих година смо ипак били град о коме се прича. прво је то било захваљујући ауто путу „Милош Велики“ који је од Београда стигао надомак Чачка. И сада се наставља даље према југо – западу и граници са Црном Гором. Изградњу овог путног павца допуњује и тзв. „Моравски коридир“. Који треба да повеже аутопут Хоргош – Прешево са ауто путем „Милош Велики“. Поред градње ауто путева захваљујући, којима је Чачак постао важно саобраћајно чвориште постали смо интересантни и на културном плану. Чачак је ове 2023. године постао прва национална престоница културе.
Где је Чачак?
Чачак је град на граници Шумадије и Западне Србије. Лежи на реци Западној Морави, која је најдужа река, која целом својом дужином тече кроз Србију. Током целог мог школовања били смо део региона западне Србије. А онда смо се негде крајем прошлог века „изгубили“. Или су нас избацили одатле. Или се нама учинило да је лепше бити део Шумадије. А можда се некоме учинило да транзицију треба проширити и на географију. Пошто смо увелико то урадили кад је историја у питању. Формално географски појам Шумадије се не поклапа са тзв. Шумадијском округом, који представља административну јединицу. Чачак је седиште једне од таквих администартивних јединица, која се назива Моравички округ. Поред града Чачка овом округу припадају и територије општина Горњи Милановац, Лучани и Ивањица.
Када се следи ток Западне Мораве и на излазу клисуре коју је река направила између две планине настаје плодна котлина. Те две планине, Овчар и Каблар, су увек били симболи града који се сместио у врху поменуте котлине. Пролазећи кроз котлину река се премештала са њеног југа ка северу. Реку су красили многобројни врбаци, а котлина је била испуњена цвећем, воћем и поврћем. Не чуди што је славни путописац Евлија Челебија чачанску котлину описао као рајску башту.
Мало историје
У раним данима Немањићке државе ови простори су припадали брату великог жупана Немање, Страцимиру. У насељу, које се тада звало Градац, крајем XII века подигнут је манастир са црквом која је посвећена Богородици. Зато је позната као Богородица Градачка. Претпоставља се да ју је подигао кнез Страцимир. У време када је подигнута била је најсевернија српска црква. Према каснијим изворима манастир је почетком XIII века убрајан у четири најзначајнија српска манастира. Поред Студенице, Хиландара и Св. Ђорђа у Расу. У наредним вековима црква је имала бурну историју. Укључујући и претварање у џамију почетком XVI века.
Црква је коначно обновљена, престајући да буде џамија, 1834. године за време ужичког епискома Никифора Максимовића. По жељи књаза Милоша обновљена цркава је посвећена Вазнесењу Господњем. То је учињено у знак захвалности за победу у боју на Љубићу, који се одиграо на празник Вазнесења. У то време црква постаје седиште ужичке епархије.
У Чачку је 1837. године почела са радом Гимназија. После стицања независности Србије 1878. године Чачак постаје регионални центар за промет пољопривредних производа. На месту данашњег Института за воћарство 1898. године формиран је Воћно – лозни расадник. Први воз је стигао у Чачак 1911. године. Град је добио електричну енергију 1921. године. Војно – технички завод почео је са радом 1930. године. А исте године у Чачку је основана и Фабрика хартије.
После II светског рата у Чачку су поред обнове старих индустријских постројења подигнута и нова. Основане су нове културне установе и спортска друштва. У Чачку је 1960. године почела са радом Виша техничка школа. А 1975. године и Педагошко – технички факултет, а две године касније и Агрономски факултет.
Чачак као индустријски центар
Пре II светског рата од индустрије Чачак је имао Фабрику хартије и Пивару. Цветали су занати тако да је у Чачку 1911. године основана Занатска набавно – продајна задруга. Поред ове задруге у Чачку су у то време постојале и обућарска задруга, столарска, кројачка задруга. Не могу се заобићи многобројне трговинске радње и угоститељски објекти. Чачак је уочи новог века добио модеран хотел „Крен“. Хотел је пројектовао бечки архитекта у духу сецесије. У Чачак ће 1911. године стићи и железница. Њоме ће Чачак, преко Краљева, Крушевца и Сталаћи бити повезан са Београдом. После I светског рата биће изграђена и ускотрачна пруга између Београда и Чачка. Тако да ће Чачак бити важна железничка раскрсница на прузи која је од Београда ишла до Јадранског мора.
У индустријском погледу за Чачак је веома важно било отварање Инжињеријско – техничког завода 1925. године. Пред II светски рат Војно – технички завод је производио широк спектар војне опреме. Оно што је важно нагласити је да је уочи рата овде започето са производњом радио станица. То су практично били почеци електронске индустрије у Југославији.
После II светског рата на основама Војно – техничког завода 1948. године формирано је предузеће „Боба Милетић“. Оно је имало задатак да врши поправку алатних машина добијени на име ратне одштете. Када су ови послови завршени ово предузеће је престало са радом 1953. године. Из њега су настали Технички ремонтни завод Чачак, и фабрике ФРА и ЦЕР.
У исто време када и „Боба Милетић“ у Чачку је основана и фабрика „Слобода“. У почетку је то била фабрика за производњу муниције. А касније ће бити позната и по производњи апарата за домаћинство. Пре свега усисивача и електричних шпорета. Током седамдесетих година број запослених ће достићи бројку од око 7000. То је „Слободу“ сврставало у једно од највећих предузећа у Југославији.