Skoro će puna četiri meseca kako živimo u senci epidemije korona virusa. Izlazeći iz „zimskog sna“ pravili smo planove za predstojeće proleće i leto. Nadali se Suncu i nekim lepim putovanjima i novim doživljajima. A onda nas je vest iz dalekog Vuhana i brzo širenje epidemije preseklo kao pticu u letu. Suočili smo se sa nevidljivim protivnikom, ali i sa nečim što će značiti preispitivanje – kuda ide ljudska civilizacija. Bilo je sličnih kataklizmi i do sada, ali vest o njima je putovala dugo i često nosila prizvuk – priča se. Sada je, zahvaljujući informacionim tehnologijama sve to na dlanu. Doduše i pored toga još uvek ima onog starog prizvuka – priča se. Jer moramo priznati da je svet ostao pomalo zatečen. Da u vreme kada tehnologija džinovskim koracima ide napred nekakav nevidljivi stvor može da zaustavi ceo svet. Kao da smo pomislili poput one pesme – „Ne može nam niko ništa. Jači smo od sudbine“.
Kada smo pomislili da nas virus polako napušta, on je udario još jače. Kao da nas želi da podseti da iz same njegove pojave nismo izvukli nikakve zaključke. A on nas samo podseća da je život mnogo lepša pojava nego što je sedenje u kafićima, splavovima. Nego što je letovanje i zimovanje na egzotičnim destinacijama. Naravno to ne znači da se treba vratiti u prošlost i pomiriti sa tadašnjim dometima i mogućnostima. Ali treba se setiti velike pesnikinje i njenih stihova – „Jer sreća je lepa samo dok se čeka“. A upravo drage pesnikinje pokušasmo da se otarasimo u ovom zlosrećnom vremenu. I ne samo nje, već i drugih koji ukazuju da treba spustiti loptu, uzeti vazduh i razmišljati o životu, kao jednom jedinom. Na taj način postaćemo zaista slobodna ličnost. Jer upravo takve ličnosti i mogu da se danas najbolje izbore sa vim onim što nas je snašlo u doba korone.