Покушавам да се после свих тих година сетим неких фактографских података. Те 1960. године основана школа “Др Драгиша Мишовић“ уписала је четири разреда првака. Била је то тек друга година рада ове основне школе. Школа је била подигнута на градском ободу у крају познатом под именом Прћиловица, преко пута хотела „Морава“. Некако у исто време између тадашње улице Ратка Митровића и хотела Морава просечена је нова улица, која је понела име Бориса Кидрича. Идући из града са њене леве стране никле су тих година стамбене зграде. Око школе и хотела било је пуно слободног простора. У правцу данашњег Булевара Вука Караџића још увек су биле њиве и ливаде све горе до пруге за „Слободу“. Добар део тог простора чинило је имање породице Обреновић. Зато се често тамо могао срести и један од власника, стари Будимир Обреновић.
Од улице Кнеза Милоша поред школе је вијугала улица Драгана Вранића. Улица се састојала из неколико делова и завршавала се, где и данас. На тадашњој улици Ратка Митровића, код „Виле Хармонике“. И дан данас је то улица из више делова, али више није то блатњави сокак, пун рупа испуњених водом. У то време свако јутро овом улицом сливала се река ђака. Друга ђачка река стизала је Драгачевском улицом и заједно смо се тискали на малој школској капији наспрам куће Давида Торбице. Иако добро памтим те дане свакако се многих детаља не сећам. Јер њихово урезивање у памет тадашњих ђачића у директној је вези са значајем догађаја за сваког од нас.