Month: September 2020

Posted on

Pitam se, pitam

Čini mi se da sam ovo isto pitanje već jednom postavio u nekom od ranijih objava. Ali verovatno se nije odnosilo na istu problematiku. A tiče se problema da li se u današnjoj Srbiji poslovima uvek bave kompetentni ljudi. Pogotovu oblastima koje slove kao komercijalno isplative. Pre skoro trideset godina jedan moj prijatelj tokom prijateljskog ćaskanja na primedbu jednog od prisutnih kolega da se petlja u mašinstvo, a ne zna ga, odgovorio mu je – „Znaš, svako voli da radi ono što ne zna“. Nažalost finansijska isplativost nekih poslova na prelazu vekova uticala je da na svim nivoima društva imamo pojavu da se različitim poslovima često bave nekompententni pojedinci. Naravno ne želim da se mešam u poslove čiji se rezultati vrednuju na tržištu. Ma koliko naše tržište bilo neizgrađeno ipak na njemu se može prepoznati određeni kvalitet. Kad pričam o nekompententnosti pre svega mislim na oblast obrazovanja i to onog na najvišoj stepenici – visokoškolskog. Jer u njemu sam proveo pune tri decenije i za neki dan se definitivno opraštam od formalnog bavljenja nastavničkim pozivom.

Svako ima pravo da me upita zašto se tek sada oglašavam. Tj. gde sam bio proteklih godina kada sam imao sva prava da se borim da stvari budu drugačije. Pošto ovde nije reč o sredini gde sam proveo pomenute godine nekakvo pravdanje ili bar objašnjavanje da li sam ili zašto nisam nešto radio u prošlosti samo bi bilo kontraproduktivno. Osim toga želim da se bavim samo jednom oblašću tehnike, a to je računarska tehnika, kojoj sam posvetio praktično sve godine svog profesionalnog rada. A imam i nameru da se njom bavim do kraja životnog kruga. pripadam onom malobrojnom krugu ljudi koji žive u Srbiji, a imali su priliku da se računarskom tehnikom bave na onaj, kako bi rekli ishodišni način, gde su se računari projektovali počev od definisanja arhitekture do realizacije. I to na mestu na kome je računarska tehnika ugledala svetlost dana u tadašnjoj Jugoslaviji – Institutu „Mihajlo Pupin“.

Nažalost osamdesete godine prošlog veka donele su velike tehnološke promene u računarstvu. U jednom segmentu tih promena smo se snašli, a to je bio razvoj računara na bazi mikroprocesora. Nažalost uključivanje u nove tehnologije i prihvatanje novih pristupa u projektovanju, ovog puta digitalnih sistema nekako smo propustili. Istina na kraju osamdesetih godina u Institutu smo pokušali sa hvatanjem koraka sa svetom, ali istorija koja se opet poigrala sa nama nekako je sve to omela i ostavila za bolje dane. Nažalost svet nije čekao na nas i kada smo došli u situaciju da se vratimo na veliku scenu tamo su nas sačekale samo mrvice. A i svet je već bio u petoj brzini. A pojavili su se neki novi igrači, poput Kine i Koreje, koji su čak pretekli nekadašnje šampione.

U takvim uslovima na nivou računarstva nama je ostala samo primena. A kako su godine prolazile sve više smo se udaljavali od hardvera i zadovoljavali razvojem softvera. Ali i tu se uglavnom radilo o tzv. aplikativnom softveru. Pri tome se ne sme smetnuti s uma da računarstvo više nije postojalo kao autohtona oblast ljudske delatnosti. Tačnije pri kraju dvadesetog veka računarstvo je sve više postajala oblast za razvoj hardvera i softvera namenjenog zadovoljavanju potreba i zahteva poteklim iz drugih ljudskih aktivnosti. Polazeći od razvijenog hardvera i alata za razvoj softvera može se slobodno reći da su se stručnjaci iz tih oblasti u principu bolje snalazili u razvoju aplikativnog softvera.

Novi vek je doneo novu obrazovnu disciplinu – informacione tehnologije (IT). Kod nas je to pomalo bio nastavak euforije do koje je došlo uvođenjem nastave informatike u školski sistem krajem osamdesetih godina. Na svetskom nivou uvođenje pojma informaciono – komunikacione tehnologije ili skraćeno informacione tehnologije bio je motivisan povezivanjem okvira u kome su obrada i razmena informacija postali sastavni deo života. Potreba za dobrom organizacijom i upravljanjem datim tokovima svakako da je zahtevalo nova znanja od savremenog čoveka. Pogotovu što se primena računara i savremenih komunikacija spustila do nivoa svakog domaćinstva i svakodnevnog života čoveka. U tome su obrazovne institucije videle šansu da privuku nove đake i studente i na taj način obezbede trajnost svoga delovanja. Skoro da nema visokoškolske institucije u Srbiji koja ne nudi studijskli program u kome ne figuriše skoro magično IT. Čak su i mnoge gimnazije, iako od vajkada važe za škole koje nude najširi okvir znanja počele da nude IT smerove. I tu dolazimo do pravog pitanja – Da li kod nas postoji dovoljan broj kompetentnih nastavnika za izvođenje nastave, pogotovu na visokoškolskom nivou, iz oblasti računarstva. Bojim se da je odgovor – NE. Relativno pažljivo pratim izbore nastavnika na srpskim fakultetima za oblast računarske tehnike i sve češće sam svedok da se u zvanja, pa čak i ona najviša biraju lica koja nemaju adekvatno obrazovanje, a najčešće ni praksu.

Ako pogledamo svetska iskustva često se može videti da dobar deo nastavnika i istraživača na prestižnim svetskim univerzitetima nema osnovno obrazovanje iz računarstva. Međutim, kroz ostale nivoe obrazovanja, master i doktorske studije, a pogotovu praksu koju tokom njih imaju u prilici su da steknu značajno računarsko obrazovanje. Pogotovu ako se radi o relativno uskom segmentu računarstva. Kod nas to ipak nije slučaj. Ako analiziramo obrazovanje nastavnika na mnogim fakultetima u Srbiji na kojima postoje studije računarstva može se videti da ono nije adekvatno te stoga se oni ne mogu smatrati kompetentnim za posao koji obavljaju. Formalna kompetentnost se onda obezbeđuje radovima objavljenim u časopisima sa tzv. Sci lista. U najvećem broju slučajeva radi se o radovima u kojima su tekovine računarstva uglavnom alatke koje se koriste u struci kojom se takvi nastavnici ustvari bave. Svakome ko se bavi određenom strukom, a posebno istraživanjem poznato je da se danas teško nešto može ozbiljno uraditi bez korišćenja računara. Ali to ipak ne znači da su svi koji koriste računar, pa čak i oni koji pri tome programiraju, stručnjaci za računare. Možda to i ne bi imalo značaja da mnogi takvi nastavnici ne prenose znanja generacijama studenata, predajući im čak predmete vezane za fundamentalne oblasti računarstva, kao što su – arhitektura i organizacija računara, operativni sistemi, programski jezici, … Kakav je nivo kompetentnosti nastavnika u oblasti računarstva trebalo bi mnogi da se zapitaju. Ja se ne pitam samo zato što sam ceo radni vek proveo „u i pored računara“. Ono što me brine je da uskoro od računarstva kao struke kod nas ne ostane samo parola, jer će sve manje biti pravih znalac u prenošenju znanja novim generacijama.

Posted on

Ja se opraštam …

Posle trideset godina približio se dan formalnog oproštaja sa Fakultetom. Jer trideset godina veze sa jednom institucijom ne mogu tako lako da se pokidaju. Čak ni onda kada pojedinaci, koji su sticajem okolnosti njen deo, pokušaju da deluju u tom smeru. Posao univerzitetskog nastavnika, a posebno istraživača nije nešto što se može jednostavno preseći, kao što se kod nas kaže – na panju. Pogotovu bavljenje istraživanjem što je direktno vezano za inženjerski poziv za koji sam se školovao. Formalni završetak radnog veka je uvek prilika za svođenje računa. Šta smo uradili, jesmo li mogli biti bolji i gde smo pogrešili. Naravno za nas to više nema značaja, jer vreme koje je ostalo za nama ne možemo da vratimo. Ono je neumitno prošlo. Posle svega jedino mlađima možemo da uputimo poneki savet. Pod uslovom da oni u današnjem svetu „piju vodu“. Jer se svet na razmeđu vekova jako puno promenio u svakom pogledu. Pored tehnoloških promena došlo je do promena i u sistemu vrednosti. A mi „matori“ se tu baš i ne snalazimo najbolje.

Tokom proteklih trideset godina puno sam pisao o „akademskoj četvrti“ Čačka. Pokušavao sam da pokažem kako naš grad ima prostor koji se nekako, pomalo i spontano formirao kao mesto rezervisano za obrazovne institucije. S druge strane Gradskog bedema neki gradski planeri su još pre više od pola veka su osmislili podizanje sportsko – rekreativnog centra na obalama Morave. Kasnije gradske vlasti u nedostatku finansijskih sredstava da zamišljeno prevedu u stvarnost trudile su se da sačuvaju ovaj prostor od nenamenskog korišćenja. Nažalost u doba korone na mestu nekadašnjeg kafea „Excalibur“ poče da niče stambeno – poslovna zgrada, koja naruži ambijent

U vreme kada je pored bedema počela da niče zgrada Pedagoško – tehničkog fakulteta Čačak mi je bio usputna stanica. Dolazio sam povremeno vikendom i po jednu sedmicu tokom godišnjeg odmora. U takvim uslovima i nisam imao vremena da zalazim u ovaj deo grada. Ponekad sam otišao do bazena i to obično ujutru rano kada sam mogao nesmetano da plivam. U zgradu Fakulteta prvi put sam ušao jednog januarskog dana 1985. godine. Neko će se možda setiti da je to bila jedna od najhladnijih zima sa puno snega. Tih godina su se na Fakultetu svake godine održavali „Januarski dani prosvetnih radnika“. Pošto je Fakultet osnovan sa idejom da školuje profesore mašinstva, elektrotehnike i tehničkog obrazovanja u okviru pomenute manifestacije, koja se održavala tokom zimskog raspusta profesorima iz mašinstva, elektrotehnike i tehničkog obrazovanja, su držana predavnja u kojima su nastavnici Fakulteta, ali i stručnjaci sa drugih institucija predstavljali novitete iz pomenutih oblasti. U sklopu toga bio sam pozvan da održim predavanje na temu primene računara u obrazovne svrhe. Bila je to najava euforije zvane – Informacione tehnologije. Inače prisustvo „Januarskim danima prosvetnih radnika“ iz 1985. godine ostalo mi je u sećanju po predavanju pokojnog akademika Momčila Ristića, koji je pričao o mogućnosti korišćenja kablova na bazi polimera za prenos električne energije. Pre neki dan diskutovasmo o tehnološkom napretku. Rekoh da bi realizacija te ideje zaista bila pravi pogodak za čovečanstvo.

Ovog vikenda na Fakultetu se održava konferencija „International Scientific Conference Technics and Indormatics in Education“ – TIE2020. Ona je na neki način zamena za one „Januarske dane prosvetnih radnika“. Mnogo toga se promenilo u poslednje tri decenije. Već drugu godinu nismo upisali studente na studijski program – Profesor tehnike i informatike. A u novoj akreditaciji obrazovne delatnosti nismo ga ni akreditovali. I tako ove godine kada Fakultet slavi 45 godina postojanja oprostili smo se od poslednje niti koja nas je vezivala sa našim počecima. Za koji dan i ja se opraštam sa Fakultetom, jer gubim poslednja prava koja su me sa njim službeno povezivala. Ostaće samo sećanje na neko vreme kad smo svi sanjali lepšu i prosperitetniju budućnost. Dok, kao u pesmi Bijelog dugmeta sve ne pokrije „ruzmarin, snjegovi i šaš“.

Posted on

Morava

Ovih dana sam često na Moravi. Nažalost razlog nije kupanje kao nekada. Lepi septembarski dani i mnogobrojni kafići kod brane pravo su mesto za susret sa prijateljima. Pogotovu u ovo doba korone kada se zahteva fizička distanca. Posle bedema i ovaj prostor između fudbalskog stadiona i obale Morave popločan je behaton pločama i uređen. Inače već nekoliko godina taj prostor je postao kultno mesto Čačana, pogotovu tokom leta. Jer pored bežanja od vrućine ovde su se povremeno održavala i razna kulturna zbivanja, pre svega muzički koncerti. Izgradnjom brane na Moravi u okviru sportskog centra „Mladost“ bilo predviđeno formiranje jezera na kome bi se Čačani tokom letnjih vrućina rashlađivali. Međutim, zagađenost Morave, o kojoj se poslednjih godina intenzivno priča tu vrstu uživanja pruža samo najhrabrijima. A često ni brana nije spuštena tako da i njima preostaje uglavnom brčkanje.

Posle ispijenog pića i razgovora sa kolegama krenuh kući. Kolima se do brane i tzv. gradske plaže može doći kroz deo grada koji se naziva Košutnjak. Glavni put je ulica Ilije Garašanina koja prolazi pored nekadašnjeg imanja mog pradede Živojina Jovaševića. Nekada je ovde postojala tek poneka kuća uglavnom uz ulicu Vojvode Stepe. A danas je to pravo naselje. Čak je tamo gde ulica Ilije Garašanina izlazi na Moravu napravljeno par modernih zgrada namenjenih izbeglicama i Romima.

Kada sam počeo da pišem u glavi mi je bila – Morava. Jer par stotina metara uzvodno od brane nalazi se jedno od čačanskih blaga tzv. Suva Morava. Radi se o rečnom ostrvu adi koje se proteže od tzv. Rastoka, gde se Morava delila na dva rukavca, a koji se ponovo spajaju tu kod fudbalskog igrališta. Pogled na Suvu Moravu zaraslu u zelenilo podseti me na vreme kada je Morava bila „naše more“. Setih se svih onih plaža na koje me je tata kao dete vodio. Počev od Ciganske plaže gde smo se najčešće kupali i do koje se dolazilo uskim puteljkom od Raskrsnica ili prašnjavim putevima kojim su taljigaši izvlačili pesak i šoder sa Morave. To su današnje ulice 420 i Filipa Višnjića. Nažalost deo moravskog korita gde se nalazila Ciganska plaža danas je presušio, čak se slabo i poznaje da je tuda nekada tekla Morava. Setih se čuvenog Pavlovog vira ispod Rastoka. A ni mesto gde se sada Morava deli na rukavce nije gde je nekada bilo. Nekadašnja Suva Morava se značajno smanjila, ali je još uvek dovoljno velika da bi mogla da postane čačanska Ada Ciganlija.

Setih se kupanja kod panja naspram igrališta. Naravno ne sme se zaboraviti ni najpoznatija čačanska plaža Cvetnjak uglavnom rezervisana za čačansku omladinu. A ponekad smo se kupali i kod mosta u čuvenom vrbaku. Najinteresantnije je bilo kada bi se u četri sata popodne dizala brana u Parmencu i kada se nivo Morave dizao i kada je postajala dosta brža. O kupanju kod visećeg mosta u Riđagama mogao sam samo da sanjam i čekam neka druga vremena kada ču se i tamo okupati.

Dok sam išao prema kolima smotreh dosta Čačana koji su se sunčali na ležaljkama podignutim na obali Morave. Pored kola zastadoh pogledah na Moravu i Ovčar i Kablar u daljini i zamislih se. Setih se svega onoga što napisah, ali osta dilema. Koliko onih koji su sedeli u kafićima znaju kakva je Morava nekada bila. Nisam rob prošlosti i protivnik progresa. Ali nije loše poznavati kako je naše sadašnje okruženje izgledalo u prošlosti. Možda ćemo se truditi da sačuvamo sve ono što je vredno za budućnost. A Morava je bila i naša prošlost, a hteli mi to ili ne i naša budućnost.

Posted on

Dani bezbrižnosti

Danas se navršilo šest decenija kako sam pošao u školu. Kad sam, par meseci ranije otišao sa tatom da se upišem u školu duboko sam uzdahnuo. Kao da mi je taj uzdah nekako odredio budućnost i učinio da se tog 6. septembra 1960. godine u dvorištu Osnovne škole „Dr Dragiša Mišović“ završe bezbrižni dani. Čak i danas kada sam penzioner neki zaostali posao ili obaveza ne daju mi mira. Kada pokušavam da se prisetim tih dana i uopšte prošlosti imam bojazan da će nešto dobiti ličnu dimenziju, koju neminovno ugradimo u sopstvena sećanja. Zbog toga sam ponekad i škrt u opisivanju nekih događaja ili pominjanja ljudi. Naravno onaj pomenuti uzdah je bio posledica neizvesnosti koja me je čekala u budućem životu. Jer bio je to moj prvi iskorak van porodice i suočavanje sa drugim ljudima bez prisustva bližnjih, roditelja i bake Ljubice.

Ne sećam se o čemu razmišljao dok sam sa roditeljima čekao da vidim ko će mi biti učitelj, a ko školski drugovi. Ako sam uopšte shvatao tu dimenziju. Bio sam znatiželjno dete prilično sposobno da uočim detalje. Tako da mi nije promaklo tatino karakteristično mrštenje kada smo saznali da mi je učitelj Branko Plazinić. Mnogo godina kasnije saznaću razlog tog mrštenja, ali neću o tome iz pijeteta prema obojici. Malo ću živnuti kada budem saznao da će samnom u odeljenju biti i moj prvi komšija, počivši Srboljub Danilović. On će biti i moj prvi drug iz klupe. U ovom trenutku počinju da naviru sećanja i kao da ne znam kom se carstvu privoleti tj. o čemu pisati. A ima se o čemu pisati. 

Kako danas pomalo nestvarno izgledaju odeljenja sa dvadesetak učenika naspram onih naših 45. Škola je počela sa radom prethodne godine. Sagrađena je na tadašnjoj čačanskoj periferiji u kraju koji se zvao Prćilovica ili na njegovom rubu. Preko puta je bio hotel „Morava“ sagrađen kao samački hotel za radnike fabrike „Sloboda“. A u blizini je bila i tzv. Velika kolonija naselje podignuto takođe za radnike pomenute fabrike. Upravo veliki broj mališana iz ovog naselja verovatno je naveo „gradske oce“ da ovde podignu novu školu. Kada je škola primala svoju drugu generaciju đaka bilo je izgrađeno samo glavna zgrada sa prizemljem i dva sprata. A već su išli radovi na izgradnji jednospratnog aneksa. Kada je on završen škola je imala ako se dobro sećam 18 učionica. Moja prva učionica je bila broj 8 na prvom spratu.

Kada sam počeo da pišem nekako sam mislio da će ove reči imati nekako prizvuk sentimentalnosti. A onda uhvatih sebe da počeh da se bavim činjenicama. Biće da je u meni ipak prevladao racio, ono što me je predstavilo okruženju od samog početka u najboljem svetlu. Srećom, danas tu i tamo uspem da nađem reči i pokažem da sam tokom proteklih šet decenija napravio iskorak i u tom smeru.