Month: February 2021

Posted on

Odlasci

Sebi i drugima stalno ponavljam da vreme nema reprizu. Pa ipak nekako se potajno nadam da će vreme makar malo usporiti i da ćemo makar na taj način moći da nadoknadimo propušteno. A onda nas odlasci dragih ljudi podsete da je propušteno ipak samo propušteno. Dok smo mladi sve nam se čini da će nam kompromisi u izboru prioriteta ponešto uskratiti od života. A onda kada smo se oslobodili radnih obaveza i kad nam kompromisi više nisu potrebni sačeka nas nešto poput „doba korone“. I odlasci.

Svesni smo da su odlasci neminovni. Ali po pravilu nas iznenade. Jer uvek nešto ostane nedorečeno, neispričano, nezavršeno. I po pravilu slede zaklinjanja da se to ne sme više desiti. A opet sve nekako bude po starom. Jer mislimo ipak će biti vremena. „Doba korone“ nam je donelo nove izazove. Donelo nam je nedruženje, fizičko udaljavanje od bližnjih i čekanje. I naravno odlaske. A odlasci su svuda oko nas. Odlaze poznati, prijatelji, rodbina. Za sobom ostavljaju želju, nas koji ostajemo da „doba korone“ konačno mine. A onda umesto onog „ima vremena“ počinjemo da se ponašamo po principu „neće to mene“. A onda novi odlazak pokaže da nevidljivi protivnik ne bira, ne razmišlja da li ga se neko boji ili ne.

Najnoviji odlasci vraćaju me u prošlost u odlaske koji su kao i najnoviji ostavljali ožiljke na duši. Ožiljke koje je vreme ponekad brisalo, ali su stizali novi. I čini li da se sve češće osećamo setni i tužni. Jer neki odlasci su značili gubitak pažljivog sagovornika, istomišljenika sa kojim si mogao podeliti i poneku tajnu. Nažalost biće ih sve više. Jer živimo u vreme nesigurnosti i prepuno iznenađenja. Jer nas stižu godine i redovi nam se i prirodno proređuju. Zato nam danas, kada nas je „doba korone“ razdvojilo ne preostaje ništa drugo do da pišemo. I na taj način pokušamo da ostavimo trag o onima, ali i o sebi. Jer odlasci će biti sve češći. A naše moći sve slabije.

Posted on

Skupljači sertifikata

Za svojih 44 godine inženjerskog staža nisam stekao nijednu licencu, a kamo li sertifikat koji bi me učinio kompetentnim za obavljanje raznih poslova. Ako je suditi po broju takvih, srpski rečeno – uverenja oko mene ima mnogo onih za koje bi se reklo da su, po tom osnovu kompetentniji od mene. Srećom, po mene, uradio sam mnogo toga u svom profesionalnom životu da me nikakvi sertifikati ne bi učinili kompetentnijim nego što sam bio. Ili što sam još uvek. Ali nije ovde reč o meni, pogotovu što sam penzioner već skoro tri godine i ne pretendujem da bilo kome osporavam kompetentnost pozivajući se na vlastitu.

Ako se otvori nečija biografija ili kako se danas moderno kaže CV (Curriculum Vitae) jednu od važnih stavki zauzima spisak stečenih sertifikata ili licenci kojima se data osoba predstavlja okruženju. Kvalitativno gledano licence bi trebalo da budu daleko ozbiljnije merilo nečije kompetentnosti. Jer u starije generacije licence vezuju za polaganje državnog ispita kojim se sticalo pravo obavljanja određenih poslova. Pored znanja iz struke, potvrđenog kroz rad u njoj i polaganja ispita pred komisijom stručnjaka iz te oblasti, sticanje licence je podrazumevalo i poznavanje propisa vezanih za obavljanje prakse u toj oblasti.

Ako se zadržimo na nivou tehnike licenca podrazumeva da njen vlasnik može samostalno da projektuje ili izvodi poslove iz oblasti svoje struke. Pri tome se podrazumevalo da se dato lice poseduje višegodišnje iskustvo stečeno kroz rad u datoj oblasti pod rukovodstvom lica koje same poseduju odgovarajuću licencu. Pre pristupanja ispitu za licencu kanditat treba da priloži potvrdu firme u kojoj je radio o realizovanim poslovima. I projekat kojim sebe predstavlja kao inženjera sposbnog da u budućnosti samostalno obavlja inženjerski posao. Odnosno rukovodi složenim inženjerskim projektima. Tako bi trebalo da bude. Ali u praksi to izgleda često drugačije. Licenca često može da predstavlja sredstvo po principu – zlu ne trebalo. Zato je poseduje veliki broj inženjera koji ne zadovoljavaju bar neki od pretpostavljenih uslova. Srećna okolnost je što najveći broj takvih vlasnika licenci i ne koristi prava koja mu licenca obezbeđuje.

Međutim, kad su sertifikati ili uverenja u pitanju tu je situacija značajno drugačija. Jer je na tom planu došlo do spajanja dva tipa interesa. Davalaca i korisnika usluga. Davaoci usluga su pojedinci ili institucije koje organizuju kurseve ili samo kratke seminare u okviru kojih se polaznicima na određenom nivou predstavlja određena problematika na različitim nivoima. Polaznici kurseva/seminara po njihovom okončanju mogu, a ne moraju da budu podvrgnuti proveri stečenog znanja. U principu u oba slučaja dobijaju pisanu potvrdu – sertifikat da su prošli određenu obuku. Pohađanje ovajvih kurseva/seminara se po pravilu plaća. Najčešće u skladu sa dužinom njihovog trajanja. Neke struke propisuju da svako ko se njima bavi mora u određenom periodu da prisustvuje takvim događajima, jer se na taj način obezbeđuje trajanje licence za obavljanje delatnosti. Tipičan primer su lekari i nastavnici u osnovnim i srednjim školama.

Naravno postoje i sertifikati koji se stiču u različitim segmentima struka. Možda je tu najkarakterističnija oblast – informacionih tehnologija. Jer kad pogledate CV prosečnog poslenika iz ove oblasti videćete čitav spisak navedenih sertifikata stečenih na planu poznavanja ili rada sa različitim operativnim sistemima, programskim jezicima, aplikativnim programima, bazama podataka, … Danas se puno tih sertifikata stiče kroz online kurseve preko WEB prezentacija i polaganja testova na isti način. Po okončanju posla davalac usluge kreira odgovarajuće uverenje koje korisnik usluge može sam da odštampa na svom štampaču. Korisnici usluga na ovaj način postaju skupljači sertifikata. Dok davaoci usluga imaju odstupnicu – svaka ozbiljna firma će da proveri znanja koja kandidat za posao navede, bez obzira na autentičnost i autoritet firme koja je izdala sertifikat. A često ovakvi sertifikati služe da se regrutuju promoteri koji će promovisati određenu firmu i tehnologiju koju ona nudi.

Posted on

Povratak na početak

Vreme, koje će se pamtiti kao “doba korone” pomalo neočekivano je unelo velike promene u život svakog čoveka. Posebno su promene evidentne u onim oblastima koje podrazumevaju delovanje čoveka kao društvenog bića. Obrazovanje je svakako jedna od oblasti društvenog života gde su bile potrebne velike promene i prilagođavanje novonastaloj situaciji. Posle korone, obrazovanje sigurno više neći biti isto kao ranije. Prave razmere tih promena moći će da se sagledaju tek kada se pandemija bude malo stišala. I kada se potencijalno bude vraćalo na realizovanje obrazovnog procesa kakav je preovlađivao u prethodnom periodu. S obzirom na takva očekivanja i kada u obrazovanju, pogotovu visokoškolskom pomalo vlada zatišje, možda je ovo pravi trenutak da se reakptulira šta je tom obrazovanju donela mnogopominjana “Bolonja”. Zato je posle deceniju i po potrebno napraviti povratak na početak i sagledati šta se želelo, šta se uradilo i konačno šta smo dobili uvođenjem tzv. koncepta obrazovanja “po Bolonji”.

“Bolonjska deklaracija” je u osnovi imala dva osnovna cilja: stvaranje jedinstvenog akademskog prostora na nivou Evrope i obezeđivanje studija koja će studentima pružiti više praktičnih znanja. Ako se pogleda kako je to realizovano svako ko dobro poznaje obrazovni proces videće i priznaće da su promene nekako više vodile ka uvođenju američkog koncepta studiranja u ovdašnju obrazovnu praksu. Pošto je “put do pakla obično popločan najboljim namerama” onda se praktična realizacija tog koncepta izrodila u svoju suprotnost. Ideja o kontinuiranom praćenju napredovanja studenata u sticanju znanja na nivou srpskog visokog školstva je teška za realizaciju.

Da bi obezbedili dovoljne prihode za funkcionisanje univerziteti su “prinuđeni” da upisuju neopravdano veliki broj studenata. Osim toga nije retkost da naši fakulteti često funkcionišu kao mali univerziteti, jer izvode nastavu iz oblasti koje često međusobno nisu kompatibilne. U takvim uslovima teško je imati adekvatan broj nastavnika i saradnika koji bi mogli uspešno da prate veliki broj studenata. S druge strane država se ne protivi ovakvim pristupima. Jednim delom što na taj način kompenzuje fakultetima nemogućnost pokrivanja materijalnih troškova grejanja, električne nergije, vode, itd. Inače država bi kroz akreditaciju mogla da sve to dovede u red. Ali nije se lako odreći mogućnosti da veći broj studenata ublaži sliku o nezaposlenosti mlade generacije. Ali to je posebno pitanje, iako bitno utiče na kvalitet visokoškolskog obrazovanja.

Po “Bolonji” visoko obrazovanje se realizuje na tri nivoa – osnovne, master i doktorske studije. Nekadašnje studije na tehničkim fakultetima su sada podeljene na dava dela, dok su studije iz prirodnih i društvenih nauka ovim produžene za jednu godinu. Umesto da se studenti rasterete oni za pet godina treba da polože skoro 50 ispita. Sve se to pravda činjenicom da se radi o jednosemestralnim predmetima. Pri tome sadržaj i obim lekcija niko ne uzima u obzir. Pa često imamo situacije da se ista materija koja je nekada predavana u toku cele godine sada realizuje u samo jednom semestru.

Posebna priča su doktorske studije. One su kako statistički pokazatelji govore dovele do inflacije doktorata. Praveći paralelu sa nekadašnjim magistarskim studijama i izradom doktorata nekako se nameće zaključak da su doktorske studije ustvari pandan nekadašnjim magistarskim studijama. Ovo nije prvi put izrečena takva teza, ali će sigurno naići na neprihvatanje od mnogih u akademskoj javnosti. Mnogi će kao argumente navoditi da za izradu doktorske disertacije treba puno vremena. Ali mislim da niko ozbiljan i nije očekivao da se doktorske studije mogu okončati za zakonski predviđene tri godine. Pogotovu što manje više svi znamo kako su u praksi one organizovane. Trebalo bi puno proistora da se sagledaju sve njihove slabosti.

I nije mi bila namera da do detalja “tranžiram” visokoškolsko obrazovanje kdo nas. Više je to nabranjanje problema o kojima bi trebalo ozbiljno razmisliti pri svođenju računa – ili šta smo uradili sa visokoškolskim obrazovanjem. Sigurno je da posla ima puno. Pogotovu što sam ovde imamo na umu samo akadmeske studije. A gde su strukovne studije, gde je zamešeteljstvo čak i veće. Pogotovu što su poslednjih godina napravljeni neki upitni potezi na organizovanju visokih škola. Ako se što pre ne zasuču rukavi naćićemo se u živom blatu. A ko je ikada u njega upao zna kako izgleda čupanje i koje su posledice.