Month: December 2021

Posted on

Posle deset godina

Pre tačno deset godina donet je Zakon o visokom obrazovanju. On je na „velika vrata“ u srpsku obrazovnu praksu uveo tzv. Bolonju. Od tada povremeno se u raznim prilikama i na raznim mestima zapodene priča šta nam je ta promena donela. Da li nam je visoko školstvo sada bolje ili lošije. Bilo bi krajnje neozbiljno dati ad hoc odgovor, jer na stanje u ovoj društvenoj oblasti ne utiču samo principi na kojima ona počiva već i ukupno stanje u društvu, a posebno stanje u privredi i ekonomiji. A svi znamo da nam tu baš ne cvetaju ruže i to u dužem periodu. I to najmanje posle deset godina.

S druge strane i mnoge druge zemlje, koje ekonomski i privredno stoje mnogo bolje od Srbije u stalnom su procesu traženja načina da se stanje u visokom školstvu poboljša i prilagodi savremenim tehnološkim dostignućima. I to bez obzira što se smatra da i sada imaju dobar sistem na ovom nivou obrazovanja.

Lično mislim da se u Srbiji uglavnom zna gde su problemi i kako bi mogli da se reše. Međutim, visoko školstvo je već više decenija element socijalne politike našeg društva. Nijedna vlast nema hrabrosti da povuče radikalne poteze. Oni pre svega podrzumevaju bolju kontrolu rada na univerzitetima i prestanak sakrivanja istih iza nekakve samoproklamovane autonomije. Jer onaj ko daje novac ima i puno pravo da kontroliše kako se on troši. I da s pravom traži da fakulteti školuju struke potrebne našoj zajednici. A ne ono što sami fakulteti smatraju da je probitačno. Pri tome mislim da je neophodan strožija kontrola i kvaliteta studenata. Tj. đaka koji se upisuju na univerzitete, ali i kvaliteta nastavnog kadra koji predaje na univerzitetima.

U prvom slučaju fakulteti su prinuđeni da po pravilu zažmure na jedno, a neretko i oba oka kod prijema novih studenata, jer država finansira fakultete prema broju studenata, a ne njihovom kvalitetu. Zbog toga čak i tzv. elitni fakulteti upisuju mnogo više studenata nego što objektivno mogu da kvalitetno otškoluju. S druge strane doktorske studije, tačnije njihova realizacija na mnogim fakultetima stvara doktore nauka, koji kada okončaju studije nisu radno ravnopravni u stručnom smislu svojim kolegama koji su za to vreme praksu sticali kroz rešavanje praktičnih problema. Naravno to neće priznati ni fakulteti ni sami novi doktori. A ne treba zaboraviti da je u poslednjih deset godina u Srbiji broj doktoranata enormno povećan.

Iako su svi navedeni problemi poznati njihovo rešavanje se odlaže iz nepoznatih razloga. A pri tome vozovi prolaze. Srbija sve više ekonomski, privredno, pa i tehnološki zaostaje za razvijenim svetom zbog čega nije iznenađujuće što samosvesni i sigurni u svoje znanje boolje sutra traže na nekim drugim meridijanima.

5. novembra 2015. godine

Posted on

Donacije

U petak je na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku održana promocija edicije „Život i delo srpskih naučnika“. Ediciju je početkom 90 – tih godina pokrenula Srpska akademija nauka i umetnosti. Promocija je organizovana povodom izlaska iz štampe 14. knjige ove edicije. Kratko izlaganje o Atanasiju Nikoliću, prvom rektoru Liceja u Kragujevcu, imao je rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Slobodan Arsenijević. U njemu je upoznao prisutne samo sa delom onoga što je Atanasije Nikolić, inače rodom Prečanin ostavio na korist Srbima. Pri tome se rektor Arsenijević osvrnuo na nešto što se danas pojednostavljeno nazivamo DONACIJE. Nažalost kada se pomene ovaj termin obavezno se pomisli na poklanjanje materijalnih dobara. A zaboravlja na aktivnosti pojedinaca koje za sredinu, u kojoj se one ostvaruju, mogu biti i mnogo značajnije od materijalnih sredstava.

A upravo možemo naći brojne primere u kojima su pojedinci svojim samopregornim radom i zalaganjem bez prevelikog ulaganja postigli značajne rezultate i doneli prosperitet sredinama u kojima su delovali. Prevelika očekivanja da će samo novčane investicije i to još sa strane doneti toliko željeni napredak nisu dala odgovarajuće rezultate. Zato treba probati izvore i motore napretka potražiti u ljudima koji će svojim znanjem i inovacijama nadoknaditi hronični nedostatak novca. Da ne zaboravimo da je tokom nekih godina koje su ostale za nama u Srbiju u vidu donacija ušla pristojna svota novca, a da do očekivanog napretka nije došlo. Zato neka novčane donacije ostanu zadnje sredstvo za napredak.

5. aprila 2015. godine

Posted on

Stavimo prst na čelo

Odavno nisam pisao, a vreme se nekako provuklo. Ušli smo u bonus godinu finansiranja projekata od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a očekuje se i raspisivanje novog konkursa za finansiranje projekat u novom ciklusu. Kao da su svi odahnuli, jer ništa bitno se nije desilo. Država, nije izvršila „seču knezova“, a istraživači su uglavnom zadovoljni onim što su dobili u protekle četiri godine. Naravno javno se negoduje što još uvek stigla tzv. kapitalna oprema, ali važno je da honorari nisu kasnili i da se nisu smanjivali. Da je potrebno da stavimo prst na čelo?

Nadam se da nadležni u Ministarstvu imaju pokazatelje uspešnosti investicija u nauku u proteklih četiri godine. Bar bi bilo dobro da znamo koliki su pozitivni efekti istraživanja na srpsku privredu, jer je to valjda osnovni razlog zbog čega se i ulaže u istraživanje. A možda i ne smemo da izađemo sa pokazateljima gde su završile pare koje su trebale da unaprede srpsku nauku. Ulaganje u opremu je opravdano. Ali šta ćemo sa onim silnim novcem kojim je plaćeno objavljivanje radova po „vodećim“ svetskim časopisima. Nema potrebe da nas podsećam na to. Znamo mi dobro šta je time sve postignuto. Ako smo mi zadovoljni i mislimo da je to opravdano, šta ima da se bune ostali zbog čijeg prosperiteta je to i urađeno. Koga je briga što je sve to urađeno na račun poreskih obveznika koji i nemaju baš neke velike veze sa velikim dostignućima srpske nauke. Ako je to realizovano putem kredita, o tome ćemo razmišljati kad rate stignu na naplatu.

Ali možda bi ipak trebalo da stavimo prst na čelo. Jer će sve to jednoga dana platiti. Ako ne mi onda naša deca ili unučići. Ne treba tada da optužujemo neke druge. Ako ništa drugo bar smo ćutali.

21. februara 2015. godine

Posted on

Zamke razvoja

Profesor Vlastimir Matejić (1931 – 2019) je bio jedan od pionira menadžerskog obrazovanja u Jugoslaviji. Ipak najdublji trag na ovim prostorima ostavio je na planu istraživanja u oblasti nauke i tehnologije. U okviru toga bio je član ili rukovodilac timova za izradu strategija razvoja nauke i tehnologije Jugoslavije i Srbije, tokom više od četiri decenije. Ovih par rečenica o profesoru Matejiću su samo šlagvort o onome o čemu hoću da pišem. Tokom konferencije ETAN, koja je 1982. godine održana u Subotici profesor Matejić je predstavio strategiju tehnološkog razvoja Jugoslavije. Pri tome je na početku dao mali uvod u kome je uporedio razvoj Jugoslavije i Japana posle II svetskog rata. Tom prilikom on se ogradio, ističuči da nema nameru da uporeuje Jugoslaviju i Japan, već samo da prikaže kako se odvijao razvoj ove dve zemlje u narednim decenijama.

Prema toj analizi Japan je prvih 10 – 15 godina svoj razvoj bazirao na stranim licencama. U isto vreme Jugoslavija je svoj razvoj uglavnom bazirala na sopstvenim rešenjima. Sledećih desetak godina u Japanu su počeli sa unapređivanjem korišćenih licencnih rešenja. Istovremeno u Jugoslaviji se počelo sa razvojem industrije na bazi licenci. Početkom sedamdesetih godina Japan je svetu ponudio inovativna tehnološka rešenja, posebno na planu elektronske, mašinske i automobilske industrije. U isto vreme Jugoslavija je polako postajala zavisna od tehničkih i tehnoloških licenci na kojima je bila bazirana njena industrija. Naravno, neko će primetiti da nije baš sve bilo tako, pogotovu, kad je Jugoslavija u pitanju. Ali, kako se kaže – „Izuzeci potvrđuju pravilo“.

Ne treba zaboraviti da su ove analize predstavljene pre punih 40 godina. U međuvremenu došlo je do skoro dramatičnog razvoja tehnologije, pre svega materijala, što uključuje i poluprovodničke materijale. A to je rezultovalo u razvoju elektronike, računarstva, telekomunikacija. Novi materijali su drastično promenili i mašnsku i automobilsku industriju, ali i građevinarstvo. Zahvaljući pomenutim razvojima došlo je do civilizacijskog iskoraka, čemu su najviše doprineli računarstvo i telekomunikacije, koje danas najčešće poznajemo pod opštim imenom informaciono – komunikacione tehnologije. U novoj podeli tehnoloških parametara, pojavili su se neki novi igrači na globalnom nivou. Pre svega Kina i Južna Koreja.

Nove tehnologije podrazumevaju velike investicije, pre svega u istraživačka i razvojna postrojenja i obrazovanje kadrova. Ovo vreme zahteva kadrove koji će biti u stanju da se uhvate u koštac sa izazovima tehnološkog napretka. To znači da znanja koja se stiču kroz sve nivoe obrazovanja moraju da prate tehnološka i tehnička dostignuća.

Nova strategija tehnološkog razvoja, koju je profesor Matejić predstavio na pomenutoj konferenciji ETAN, 1982. godine nije zaustavila tehnološko zaostajanje Jugoslavije. Nažalost tome su doprinele doprinele društvene promene, raspad države i društveno – ekonomska tranzicija u kome su se krnja Jugoslavija, a zatim i našle Srbija u narednim decenijama. Svet je nezaustavljivo išao napred. A mi smo sve više zaostajali, uspevajući tu i tamo da pokažemo sposobnost da možemo da prihvatimo i primenimo tekovine tehnološkog razvoja. Ali definitivno sve više se gubila sposobnost da sami damo doprinos globalnom tehnološkom razvoju.

I pored objektivnih teškoća, koje na ovim prostorima traju bar tri decenije izostalo je koncentrisanje na objektivno sagledavanje mogućnosti da se SR Jugoslavija/Srbija uključe u unapređivanje postojećih tehnologija. Time bi se stvorili uslovi da i sami, u jednom trenutku svetu ponudimo neka nova, sopstvena tehnološka rešenja. Umesto toga mi se zadovoljavamo konstatovanjem da Srbija raspolaže institucijama i kadrovima koji mogu da budu ravnopravni sa svetom. Te tvrdenje se uglavnom zasnivaju na broju radova objavljenih u časopisima sa tzv. impakt faktorom. A realno ne postoji utvrđen uticaj tih radova na realno stanje naučno tehnološkog razvoja i stepen primene odgovarajućih rezultata u domaćoj industriji.

Ad hoc uvidom u stanje primene savremenih tehnoloških rešenja u Srbiji stiče se utisak da smo uglavnom konzumenti onoga što nudi svet. Zbog toga je neophodno, što pre pristupiti sveobuhvatnom istraživanju stanja naučno istraživačkog i obrazovnog sektora i njegovog uticaja na stanje tehnološkog razvoja Srbije. Ovo istraživanje treba posebno da se odnosi na stanje transfera savremenih tehnologija u domaću indistriju. U suprotnom o tehnološkom razvoju zemlje govoriće se samo kao o nedosanjanom snu. Pri tome ćemo ubeđivati druge, ali i sebe da mi to možemo, ali da nas neko sputava u tome.