Month: October 2022

Posted on

Na početku beše reč

Dobismo novu vladu. Podeliše se ministarstva. Neka i bukvalno, kao npr. ono za prosvetu i nauku. Valjda će sada ministarstvo prosvete moći da se pozabavi onim što mu stoji u naslovu. Nema dana kada se mediji ne bave obrazovanjem. Preovlađuju kritički tonovi. A pohvale uglavnom stižu za uvođenje IT (informacione tehnologije) u obrazovanje. A sada uvodimo i AI (veštačka inteligencija). Šta to tačno podrazumeva manje je važno. Zastadoh sa pisanjem, jer shvatih da sam zagrizao veliki komad. Pogotovu što se stalno pitam šta će nam sve to doneti u pogledu kvaliteta obrazovanja. Jer mi sve to pomalo liči na zamenu teze. „Računar u nastavi ili nastava o računaru“ pitao sam se pre skoro tri decenije. Jer nam je informatika u školu ulazila, ne kao sredstvo, već kao cilj. Očigledno se niša nije promenilo. Kao da smo na početku Biblije – “Na početku beše reč”. 

Pitanja

Da li ćemo uvođenjem programiranja od prvog razreda osnovne škole dobiti obrazovanijeg građanina. Da li time impliciramo da će nam tzv. IT omogućiti supstituciju svih drugih zanimanja. Da pojasnim, na taj način ćemo postati centar svetske IT industrije. Izvozom odgovarajućih proizvoda i usluga obezbedićemo da sve drugo možemo da kupimo. Da li je to realno. Da li smo svi sposobni za rad u IT industriji? Nismo još razrešili taj Gordijev, au igru uvodimo AI, kao novi simbol. Umesto da naše obrazovanje postavimo na čvrste temelje mi gradimo „čardak ni na nebu ni na zemlji“. I to pokušavamo da što više bude udaljen od tla. A kako naš narod kaže – „Ko visoko leti, nisko pada“. Pri tome se zaboravlja da se javnosti ponude i neki odgovori. Npr. šta je realan proizvod naše IT industrije. Tačnije da li on i kojoj meri zaista postoji. Odnosno da li preovladava tzv. sektor usluga. 

Zablude

Ulaženjem u jednosmernu ulicu obrazovanja sa naglaskom na IT, a sada i AI zaboravljaju se neke činjenice. „Ja toliko dobro radim sa računarima, da mi matematika ne treba“. Ovo je parafrazirana izreka jednog često pominjanog mladog čoveka, od pre više od 30 godina. Zato se danas postavlja jednostavno pitanje – koliko smo zbog IT i AI zaboravili na neka fundamentalna znanja. Jer da bi se napravio vrhinski hardverski ili softverski proizvod ona su i te kako potrebna. Zato oprostite, ali ne može se programiranjem od prvog razreda to nadoknaditi. Programiranje zahteva algoritamski način razmišljanja. A sadašnjim pristupom ta znanja stiču na dva koloseka. Prvaku će se učiniti da istovremeno brže dobija znanja kroz programiranje nego kroz matematiku. Zato će pomisliti da mu matematika i ne treba. A i ne treba zaboraviti na onu izreku – „Što je brzo to je i kuso“.

Zato naslov – „Na početku beše reč“ nije slučajan i neadekvatan. Jer REČ može da deluje poput onog crvenog maramčeta toreadora. Reči IT ili AI ostavljaju utisak, stvaraju privid nečeg velikog. A pošto retko ko pokuša da pogleda šta se „iza brda valja“ suština ostaje skrivena. A vreme proilazi i ponekad brže nego što i mislimo. A onda poput reči čuvene pesme sve to pokriju snegovi i šaš.



Posted on

Birokratija iznad svega

Odrastao sam i formirao se u samoupravljanju. Lično sam se trudio da svet oko sebe, a posebno naše društvo posmatram otvorenih očiju. Poređenje sa svetom mogao sam da pravim samo kroz ono što je pisalo u medijama. Ili pričama kolega, koji su iskusili život i na zapada i na istoku. Posmatrajući način funkcionisanja institucija i sam sam smatrao da smo prilično birokratizovano društvo. Izlazak iz birokratije bila je jedna od pokretačkih ideja tranzicije sa početka devedesetih. Pogotovu što nam se smešilo tzv. informatičko društvo. Danas poznato kao digitalno doba. Događanja iz devedesitih su pomalo potisnula pitanje birokratije u drugi plan. Ali se ono u punom svetlu pojavilo na početku novog veka. I to na pomalo neočekivan način.

Događaji, koji su obeležili našu stvarnost na prelazu milenijuma, okrenuli su kormilo našeg državnog broda ka EU. Najveća privlačnost ka tom cilju ogledala se kroz naše poređenje sa zemljama EU. Pogotovu sa onima koje su postale članice na početku veka. A među njima je bilo najviše onih iza našeg neposrednog okruženja. Među njima i zemalja sa kojima smo prethodno delili sudbinu u okviru zajedničke države. Pri čemu je ostajao gorak ukus u ustima, da ništa nisu bolji od nas.

Prve godine novog milenijuma započele su u nastojanjima da pokažemo da je i nama mesto u tom probranom društvu. Zbog toga smo, manje više nekritički prihvatali sve što je dolazilo iz Brisela. Ali sa time je neočekivano došla i tzv. Briselska birokratija. Pravila igre koja su otuda stizala često nisu bila pokrivena domaćim zakonskim okvirima. Međutim, prihvatana su kao svojevrsna mantra, zalog boljeg sutra. Pošto sam radio u školstvu najbolje sam to osetio kroz transformaciju sistema obrazovanja. U sprovođenju „Bolonjske deklaracije“ ponašali smo se kao veći katolici od pape. To je rezultovalo „srpskom“ verzijom „Bolonje“. I svi promašaji su se pravdali praznom tvrdnjom – „Tako je po Bolonji“! A iza svega je stajala prazna birokratska retorika i pozivanje na pregršt pravilnika. Koji često nisu imali utemeljenje u zakonskim rešenjima. Jer su često bili definisani po principu – „Kako mali Đokica zamišlja … „.

Sve ovo je bilo praćeno uvođenjem raznih birokratskih radnih mesta sa zvučnim nazivima. Npr. menadžer za odnose sa javnošću (PR manager). Zatim razni koordinatori. Bilo bi dosadno nabrajati sva ta izmišljena radna mesta. Pogotovu za institucije sa relativno malim brojem zaposlenih. I umesto da se broj tih neproduktivnih radnih mesta smanjuje on se počeo uvećavati. A jedna od kritika onog „našeg samoupravnog društva“ bila je upravo velik broj administrativnih radnika. I sve se to dešava u vreme kada dominiraju tzv. informacione tehnologije. A kako nas uveravaju Srbija je jedna od vodećih zemalja u tzv. digitalizaciji poslovnih procesa. Ipak meni tu nešto ne štima. Ili je sadašnje društvo koje funkcioniše u EU mnogo više birokratizovano od onog nekadašnjeg jugoslovenskog. A mi toj i takvoj EU težimo.

Posted on

Jesenje sonate

Prvu sedmicu oktobra provedoh u Beogradu. Povod je bio lep – obeležavanje pedeset godina upisa na Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Sretoh se sa starim prijateljima, podsetismo se na zajedničke dane, na one koji više nisu sa nama. Ostade pomalo seta što je sve trajalo par sati. Ali i nada da ćemo se ubuduće češće sretati.

Ostalo vreme lenčarih. Pa mogadoh da razmišljam o prošlosti, praveći paralele sa sadašnjošću. Najviše o onome čime sam se najviše bavio – istraživanju i obrazovanju. Zahvaljujući struci bio sam svedok pa i neposredni učesnik tehnoloških promena u poslednjih pola veka. Sve vreme me je interesovalo koliko su te promene istinski zaživele kod nas. A koliko su ostale na nivou parola. Nažalost u tom periodu ovaj prostor je doživeo nekoliko turbulentnih perioda. Sve to je neminovno uticalo da primena savremenih tehnologije, posebno IT bude pomalo kampanjska. Naravno nikada to nismo hteli da priznamo. Čak se često čuje – „Niko kao mi“. Da bi se iznele validne ocene jedan ovakav tekst nije dovoljan. A bilo bi i neuljudno.

Možda je obrazovna delatnost najbolji primer koliko su naučna, tehnološka i tehnička dostignuća zaživele kod nas. Sa tranzicijom sa početka devedestih godina došlo je do devastiranja domaće industrije. Ma koliko pokušali da nađemo suprotne pokazatelje naša industrija više nema mogućnost samorazvoja. U najvećoj meri je orijentisana na strane investicije. A one pak ne donose najsavremeniju tehnologiju. Čast izuzecima. Do skora sam i sam bio visokoškolski nastavnik, a trudim se da i dalje pratim dešavanja na tom planu. Susret generacije studenata elektrotehnike iz 1972. godine nekako me natera da pravim poređenja. Znanja i načina njihovog prenošenja nekad i sad. I dođoh do pomalo paradoksalnog zaključka. Uglavnom se radi na isti način. Rešavaju se isti zadaci. Nekako dominira matematički pristup. Zbog toga fizičke pojave i njihovo kvalitativno objašnjenje nekako ostaju u drugom planu.

Naše visokoškolsko obrazovanje od pre pola veka definitivno je bilo jako teorijski bazirano. Naravno, mislim na osnovne studije. Tada se još moglo naći poneko opravdanje za to. Ali danas tih opravdanja nema. Zahvaljujući tehnološkom razvoju i tehničkim dostignućima danas se od inženjera traži manje teorijskih, a više praktičnih znanja. Uostalom to je jedna od premisa zapisanih u tzv. Bolonjskoj deklaraciji. Za one koji izaberu istraživački put viši nivoi obrazovanja treba da obezbede odgovarajuću teorijsku osnovu. Pri tome studije drugog i trećeg stepena ne smeju da budu zamena za nedostatak adekvatnog posla. Jer potencijalni student ovih studija treba da bude svestan da ga čeka „hod po trnju“. Pri tome univerziteti ne bi trebalo da budu pasivni učesnici, koji ispunjavaju želje studenata. Oni moraju da obezbede svekoliku infrastrukturu za uspešnu realizaciju ovih studija.

To podrazumeva istraživačke projekte na kojima će studenti sticati znanje. Kvalifikovan nastavnički kadar koji će barabar sa studentima rešavati istraživačke probleme. I konačno dovoljno kvalitetnu opremu neophodnu za realizaciju projekata. Nažalost sve se to maskira spasonosnim sredstvom – radovima u časopisima sa tzv. Sci liste. I reklo bi se svi su zadovoljni. Broj istraživača raste, objavljeni radovi kao „objektivni“ pokazatelji su tu. Naše istraživačke i obrazovne institucije se povremeno dobro kotiraju na raznim listama. Ali, bojim se da je realnost malo drugačija. Saradnja između nauke i privrede je uglavnom formalna. Domaća industrija više nema svoja razvojna odeljenja. Da li treba neki dodatni komentar?

Jesen je. Počela je nova školska godina na univerzitetima. Slede konkursi za drugi i treći nivo studija. Armija mladih će, sa puno entuzijazma, krenuti istraživačkim stazama. Mnogi već sada vide sebe u vrhovima nauke. Ali sve to prati melanholična muzika vremena u kome živimo. Vremena, koje polako gasi i onaj minimum perspektive u koji se nadamo. Nisam pesimista iako bi to moglo da se pravda mojim godinama. Samo pokušavam da svet gledam široko otvorenih očiju. Da bi budućnost bila izvesnija i lepša nešto mora da se menja.