Zastanimo

Često se čuje da živimo prebrzo. Manje više svi se slažu sa tom konstatacijom. Ali kada dođe do traženja odgovora onda nastaju problemi. Uglavnom se slažemo da je za to neko drugi kriv. A ne mi. Zato zastanimo i pogledajmo kako nam protiče običan dan. Ako radne obaveze posmatramo kao konstantu vreme nam prolazi u gledanju televizije, telefonskim razgovorima i „putovanju“ Internetom. Informatičko društvo u kome živimo stvorilo je utisak da možemo o svemu da diskutujemo i da budemo „stručnjaci“ za sve. Šta tek očekivati od najavljene veštačke inteligencije?

Pre nekoliko dana imadoh priliku da vidim multimedijalnu prezentaciju o Desanki Maksimović. Stihovi „Ljubav je lepa samo dok se čeka“ izgovoreni od same pesnikinje podsetiše me da život čine male stvari. Jedna od njih je bilo i ono dečije iščekivanje odlaska na letovanje. I to ne svake godine. Isto tako odlasci na izlete i ekskurzije sa školom. Danas se to podrazumeva. Do nivoa da ako vikend ne provedemo van kuće to doživimo skoro kao tragediju. Letovanja i zimovanja se podrazumevaju. Po mogućstvu na što egzotičnijim mestima. O putovanjima za praznike, kao što su Uskrs i Prvi maj da i ne govorimo. Život na se očigledno odvija po sistemu „sad i odmah“. I nije čudo što hteli to ili ne živimo prebrzo.

Zaboravih da pomenem treninge, učenje stranih jezika, balet, glumu, privatne časove školaraca. Da se od malih nogu naviknu na obaveze. Tako da ne ostaje vremena za one male stvari. Beton, čelik i staklo koji nas na razne okružuju uništili su i ono malo prostora koja su nekada vrvela od dece i njihove graje. Nema više spontanih okupljanja i igre dok nas mrak ne utera u kuće. Nema više prepričavanja knjiga i filmova. Nema više poseta prijateljima i ćaskanja uz kafu i poneko piće. Sad nam je važnije da na Instagramu, Facebook ili slično postavimo fotografije pića i jela koje konzumiramo na prestižnom mestu. Kao da okruženju zadajemo domaći zadatak koji treba da ispuni.

Dok mi tako trčimo kroz život, brže nego što treba oko nas se dešavaju sudbinske stvari. Umesto da zastanemo mi naprotiv ubrzavamo, jer treba iskoristiti šansu. Čak i ako je to što se time dobija puko štikliranje u beležnici života. A pri tome jedog dana se nećemo ni setiti gde smo bili i šta smo videli. Zato, zastanimo.