Usporimo

Pre mesec dana napisah – zastanimo. Kao da sam predosetio šta će nam se desiti. Sadašnje – usporimo skoro da dođe kao vapaj. Srbija se početkom meseca suočila sama sa sobom. Suočila se sa zlom u nama samima. Ipak našlo se onih koji su za to okrivili „zapad“ i vrednosti koje nam otuda dolaze. A pomalo smo zaboravili šta smo samo pre tri decenije očekivali. Odbacujući socijalizam i priklanjajući se kapitalističkoj zajednici valjda smo očekivali da će odmah poteći med i mleko. „Ko nije za sebe, nije za drugoga“, postala je svakodnevna mantra. U vrtlogu događaja, koji će nas pratiti gubila se naklonost i ljubav prema bližnjima. Institucije su postajale podređene pojedincima i njihovim interesima. Sankcije, ratovi u okruženju i vazdušna agresija na Srbiju bili su savršeno objašnjenje za sve loše što nam se dešava. I opravdanje što se nikako nismo pogledali sami u ogledalo.

Dolazak novog milenijuma kao da je bio okidač da krenemo u trku kojom se želelo nadoknaditi sve propušteno. Tome je doprinelo i intenzivno korišćenje savremenih tehnoloških dostignuća. Posebno na planu tzv. informaciono – komunikacionih tehnologija. Mobilni telefon nam je postao najbolji prijatelji. A Internet poligon na kome smo mogli da se dokažemo i u onom što nam je običan život uskraćivao.

Ostaje nam mera

Jedan mudri čovek je odavno rekao da u životu treba imati meru. To je narod lepo rekao kroz poslovicu sličnog značenja. „U dobru se ne ponesi, u zlu se ne pokudi“. Nažalost, sve ono što nam je svakodnevno postajalo dostupnije, kao da je šaputalo – da nam je samo nebo granica. Sve se čini da nas ni opomena od pre par dana nije opametila. Kao da smo rekli sebi – svakog čuda tri dana dosta. Umesto da uzmemo vazduh u usta i usporimo, kao da smo postali još osioniji i bezobzirniji. Sve mi se čini, kao da opomena nije bila dovoljno upečatljiva i jasna.