Krivica

Gotovo svaki dan pojavi se poneki tekst o slabostima domaćeg obrazovanja. I to na svim nivoima. Vlast, uglavnom reaguje tako da krivicu svaljuje na prethodnu vlast i tako u krug. Kao da se nalazimo u požorištu u kome se igra Pirandelova drama „Šest lica traži pisca“. Valjda je svakome jasno da je stanje u našem obrazovanju alarmantno. I to ne od juče ili prekjuče. Trajanje tog stanja se već meri decenijama. Traženje krivca bojim se da je jalov posao. I neće nas približiti rešenju problema. Ako rešenje uopšte postoji. Mislim na rešenje koje će biti racionalno i koje će doneti boljitak u relativno kratkom roku. Pogotovu što nalaženje krivca neće značiti i automatsko poboljšanje stanja u obrazovanju. Moram da napomenem da ovaj stav ne znači da ne treba ukazati na potencijalnog krivca. I da krivica treba da ostane nesankcionisana.

Ma kako to zvučalo pomirljivo stanje u obrazovanju nije prosta jednačina. Razmeđe vekova donelo je burne tehnološke i sledstveno tome društvene promene. S druge strane došlo je burnih društveno – ekonomskih i političkih promena, koje su suštinski promenile svet. Nažalost obrazovanje je jedan od društvenih segmenata koji je najviše osetljiv na civilizacijske turbulencije. Takođe, intervencije na planu obrazovanja nisu odmah vidljive. Društva, koja nisu istrajna i strpljiva zbog toga često odustaju od potrebnih intervencija.

Gde su problemi?

Jedan od problema obrazovanja je i nesaglasnost između onoga što škole nude i potreba privrede. Ovde se pre svega misli na srednje škole i fakultete. Obrazovanje i privreda, hteli mi to da priznamo ili ne, funkcionišu kao dva odvojena organizma. Kapitalistička privreda, okrenuta profitu, često nema uslova, ali i nije spremna da „popravlja znanje“ zaposlenih. Zbog toga se okreće kadrovima koji već poseduju potrebna znanja. S druge strane školstvo po pravilu ne prati potrebe privrede. Tako da se školuju kadrovi koji privredi nisu potrebni. A i oni koji su na tragu potrebnih znanja najčešće nemaju adekvatna praktična znanja.

Nesaglasnost između školstva i privrede može se ilustrovati na primeru mehatronike. Radi se o struci, o kojoj se priča kao nečemu što je budućnost privrede. Međutim, inženjeri mehatronike ne mogu da polažu za licencu. Jer su svrtani u interdisciplinarnu struku. Reklo bi se – „ni riba ni devojka“. Ni mašinci ni električari ih ne priznaju kao svoje. Fakultete kao da nije briga za to. I dalje se upisuju nove generacije, a stare ostaju nezbrinute. Činjenica je da se vlast u celoj priči ponaša kao nezainteresovana strana. A sve se to plaća iz džepa građana. Naravno plaćaju se i sve posledice koje iz takvog stanja i odnosa proističu. Manje više ovo nisu nepoznate stvari. Ali kao da niko nije zainteresovan da probleme rešava. Izgleda da je obrazovanje Njegošev „tvrd orah“. „Ne slomi ga, al zube polomi“. Bolje je tražiti krivca, nego rešenje.