Infrastruktura

Obrazovanje je u poslednje vreme čak i više nego što bi se očekivalo prisutno u javnosti. Povodi su različiti. To i mene mimo običaja tera da iznova preispitujem svoje stavove o obrazovanju. Možda ne treba da napominjem, bolje rečeno objašnjavam, ali mojim godinama priliči malo više konzervativizma. Čak mnogo više nego što bih i sam želeo. Verovatno moj konzervativizam potiče iz mog bogatog iskustva koje je stečeno kroz neposrednu praksu. A usudiću se da kažem i iskustva koje je u značajnoj meri izdržalo probu vremena. Verovatno ovako dugačak uvod nije neoophodan. Jer mene svih ovih godina, od kako sam počeo da radim u prosveti interesuje kako obrazovanje, konkretno visokoškolsko, treba da bude profilisano. Kao infrastruktura ili orijentisano prema primeni.

Moram da napravim još jednu ogradu, a ona se tiče oblasti visokoškolskog obrazovanja. Naravno govoriću o obrazovanju u oblasti tehnike i teghnologije. Jer konačno to je ono što mislim da dobro poznajem. Jasno je da obrazovanje treba da bude infrastruktura. Ali pitanje je čega?

Obrazovanje i razvoj - infrastruktura

Negde sam pročitao je jedan od dobrih pokazatelja konjukture američke privrede promena broja studenata. Ako se broj studenata povećava to ukazuje da konjuktura slabi i obratno.  Ako ovo prihvatimo kao validno onda na primeru Srbije ta metodologija može da se primeni na sledeći način. Početkom 21. veka broj studenata doktorskih studija kod nas je povećan nekoliko puta. A kakva su nam privredna i razvojna kretanja. Reklo bi se upravo suprotna. Naravno ima onih koji se sa ovim neće složiti. Ostavimo privredu po strani, ali samo zato što se ne smatram dovoljno kompetentnim za tu oblast. Ali o razvoju mogu da govorim. 

Gde je tu Srbija?

Povećan broj doktoranata, istraživanja koja oni realizuju i novi doktori nauka trebalo bi da znače i podizanje nivoa, pre svega tehnološkog razvoja. A da li je baš tako? Bojim se da smo došli u situaciju da maksimalno zavisimo od uvoznih tehnologija. Čak i u onim oblastima za koje se tvrdi da smo konkurentni sa svetom. Npr. informacione tehnologije. Dobro upućeni u ovu problematiklu složiće se da je naše delovanje u ovoj oblasti uglavnom svedeno na sektor usluga i razvoj aplikativnog softvera. Nažalost nema nas tamo gde se razvija računarska infrastruktura – hardver i sistemski softver. 

Naravno ne želim da se vraćam u prošlost i vreme kada se na ovim prostorima razvijao respektibilan hardver. Takođe, moram da se izvinim i svim onima koji danas razvijaju računarski hardver. Ali ipak moramo priznati da je to daleko od onoga što se radi u svetu. Iako će to zvučati pretenciozno odavde ne stižu nove računarske arhitekture, projekti integrisanih kola. O novim operativnim sistemima ili specifikacijama programskih jezika da i ne govorimo. 

Gde su uzroci?

Nažalost ni u “velikoj” Jugoslaviji privreda nije bila i nije mogla da bude nosilac fundamentalnog razvoja u oblasti računarske tehnike. Ipak su svi veliki računarski projekti rađeni pre svega za državne institucije. Naravno bilo je tu projekata koji su rađeni na komercijalnoj osnovi. Ali oni su uglavnom rađeni za bogate firme iz sektora finansija i trgovine. Međutim, čak ni tada sistemi nisu bili u potpunosti zaokruženi. Po pravilu je nedostajala sistemska softverska podrška. Nedostajali su operativni sistemi i prevodioci za neki od programskih jezika visokog nivoa. Praktično nedostajao je novac. Ali i kadrovi koji bi računar, kao zaokružen projekat mogli da iznesu.

Postavlja se pitanje, gde su u to vreme bile akademske institucije – fakulteti? U vreme pionirskih koraka u računarstvu u Srbiji je postojao samo Elektrotehnički fakultet u Beogradu koji je školovao inženjere za oblast elektronike. Što se tiče programiranja za očekivati je bilo da se na Prirodno – matematičkom fakultetu školuju odgovarajući stručnjaci. Ali na prelazu iz 50 – tih u 60 – te godine 20. veka u Srbiji računara praktično nije bilo. 

Jednostavno na fakultetima nisu postojali nastavnici koji su posedovali iskustvo u računarstvu. A nije ni bilo firmi gde bi se školovani stručnjaci zapošljavali. Razvoj prvih računara u Institutu “Mihajlo Pupin” izneli su inženjeri koji su se školovali kroz neposrednu praksu i kroz studijske boravke na institucijama u Evropi koje su se već bavile ovom oblašću. To su pre svega bili fakulteti u Velikoj Britaniji.

Pola veka kasnije

Pola veka kasnije situacija se potpuno okrenula. Danas u Srbiji postoje fakulteti na kojima se školuju inženjeri za oblast računarske tehnike. Međutim, danas u Srbiji ne postoje firme u kojima se računarstvu pristupa sa infrastrukturne strane. A bojim se da čak nema ni istraživanja na tom planu. I tu dolazimo do ključnog pitanja – “Šta se podrazumeva pod računarskom infrastrukturom”? Najgrublje govoreći pod tim se podrazumeva računarski hardver i sistemski softver računara. A razvoja u ovim oblastima u Srbiji danas nema. Zato se postavlja ključno pitanje – “Kakvo treba da bude računarsko obrazovanje u Srbiji”? Izgleda da na ovo pitanje malo ko pokušava da da bilo kakav odgovor. Izgleda da je važnije koristiti magičnu reč RAČUNAR za privlačenje budućih studenata. A najčešće im nuditi krajnje aplikativni pristup. Ali tu su nove magične reči – INFORMACIONE TEHNOLOGIJE. Nadajmo se da će se u “sukobu” među njima doći do pravih rešenja.

Odlasci

Sve trčeći kroz život skoro da ne primećujemo kako odlaze drage osobe. Sve nam se čini da će biti vremena da popričamo, setimo se zajedničkih trenutaka. A onda nas njihovi odlasci vrate u stvarnost. A na duši ostane još jedan zarez. Jer nekako smo navikli da su oni tu. 

Prošlog leta otišao je Georgije. Razlika u godinama i njegova direktorska pozicija učinile su da ne budemo naročito bliski. Sticaj okolnosti spojiće nas na trenutak u vreme kad mi više nije bio neposredni rukovodilac. Bio mi je prvi direktor. Istina kratko svega dve godine. Ali je i za to vreme stekao moje poštovanje. Koje se kasnije samo uvećavalo. 

Pre toga bilo je još odlazaka. Maksa, Ljuša, Brana, Sloba,  Jaša, Peki. Možda sam nekoga nenamerno zaboravio. Bio sam u nekim drugim vodama pa su mi ti odlasci nekako promakli. Ili sam za njih čak kasno saznao. 

Odlasci u nezaborav

A onda je neočekivano stigla vest o Dabinom odlasku. To saznanje me stiže upravo tamo gde je naše prijateljstvo i započeto  – u “Pupinu”. A samo dva – tri meseca ranije posedeli smo u kafiću “Aurelio” na Trgu Republike u dogovor da se što pre vidimo ponovo i to porodično. Kada sam se malo pribrao odlučih da napišem kratko sećanje na dragog prijatelja. A već sa prvim rečenicama shvatih da to nikako ne može biti kratko. Jer sećanja počeše da naviru. Na sve one zajedničke trenutke kada smo pričali, ustvari on je pričao, a ja slušao o muzici, o HiFi, satelitskoj televiziji. Kao da mi je Dabin odlazak osvežio pamćenje i vratio na kraj sedamdesetih godina kada mi se činilo da mogu da letim na nebo.

Odlasci dragih ljudi teraju me da učinim napor i od zaborava otrgnem sve ono lepo što nas je spajalo. Što nas je činilo timom spremnim da se uhvati u koštac sa najvećim stručnim izazovima toga vremena. Slobodno se može reći da je to bilo herojsko doba.

Traženje puta

Ako se okrenemo za sobom videćemo da nam je veliki deo života protekao u traženju puta.  Puta ka boljem životu. Ili puta ka sreći, koja be trebalo da uokviri sva naša nadanja i stremljenja. Ako se upustimo u ocenjivanje prošlosti po pravilu ćemo naći puno razloga za nezadovoljstvo. Zato ćemo, kad se ponovo okrenemo u budućnost pokušati da nađemo novu rutu koja će da nas tamo odvede. I ponovo ćemo pred sobom imati – traženje puta. 

S druge strane budućnost ćemo bazirati na ostvarenju kratkoročnih ciljeva. Sve nadajući se da ćemo tako prevariti sudbinu. Jer kad pogledamo iza sebe, reći ćemo – “Pa tako smo radili i do sada i šta nam je falilo. Samo nek potraje“. I mnogo toga traje i trajaće. Ali nikada se ne zna koliko i do kada.  Jer sudba je, ma šta to značilo, često nemilosrdna. Lako potkreše krila kad smo u najvećem zamahu. I onda nam ne preostaje ništa drugo do da se stimo Jesnjina – “U oluji i buri kraj nedaća svih, uz teške gubitke i tugu kletu, biti prirodan, nasmejan i tih najveća je umetnost na svetu“. I da opet to bude – traženje puta. 

Promene …

Danas je srušena još jedna kuća u Ivanjičkom sokaku. Iako se svakoga dana očekivalo da će se to desiti ipak osetih setu. Polako  nestaje stvarnost i pretvara se u uspomene. Skoro će dve decenije od kako sam počeo da pišem pripovest – “Rekvijem za Ivanjički sokak”. Nekako je sporo odmicalo. I često sam se pitao da li to pisanije ima smisla. Izgledalo je kao da je vreme stalo u našoj ulici. Samo su se ljudi menjali. A onda godinu – dve unazad sve dobi nove dimenzije. Umesto kuća i to ne onih, kako bi se reklo udžerica, počeše nicati višespratnice. Nastaše promene.

Neko će pomisliti da sam konzervativan, što bi i priličilo mojim godinama. Ali svako, pa i ja voleo bih da ako se već ruši da tu niknu zdanja, koja će svojom arhitekturom da najave novo doba. Umesto toga suočavamo se sa gotovo bezličnim zgradama. Za njih čak i one zgrade iz doba socealizma imale su više duše.

 

Promene
Pogled niz Ivanjički sokak

Ivanjičkim sokakom prolazim uglavnom kolima. Posle ovih promena sve ređe ću poželeti da, kao nekada prošetam njime. Odavno je, nestalo onih dragih komšija zbog kojih reči “Dobar dan” ili “Zdravo” gotovo nisu silazile sa usana. Sada kad ne bude ni kuća koje su me podsećale na njih i vraćale u mladost i detinjstvo – rekvijem za Ivanjički sokak je logičan sled stvari.

Davno je grčki filosof Heraklit rekao – “Panta rei” (Sve teče, sve se menja). Ali rekao je i “Ništa nije večno osim promena”. Znači promene su sudbina čovečanstva. No moramo se zapitati da li nam neko u to ime podmeće kukavičje jaje. Jer ne mora svaka promena voditi u progres.

Obrazovanje u doba liberalizma

Obrazovanje je jedan od stubova svakoga društva. Ne može se reći da je ta činjenica nepoznata čelnicima svake društvene zajednice. Međutim, svedoci smo da i pored velike pažnje koja se posvećuje ovoj problematici stanje u našem obrazovanju je daleko od dobroga. Razlozi su mnogostruki, nedostatak znanja kod onih koji vode poslove vezane za obrazovanje u najširem smislu, pogrešne pretpostavke pri donošenju propisa, a bogami nesklad između želja i mogućnosti. Uostalom, odavno je rečeno da je „put do pakla popločan najboljim namerama“

Živimo u doba tzv. liberalne ekonomije, čija je bitna pretpostavka da je tržište osnovni regulator privrednih, a shodno tome i društvenih tokova. Nažalost ovaj stav je u značajnoj meri došao do izražaja i u sektoru obrazovanja kod nas. U prvom redu u oblasti visokoškolskog obrazovanja. To se najviše ogleda na planu nekritičkog pristupa formiranju visokoškolskih ustanova i uvođenju studijskih programa prema kriterijumu popularnosti, a ne stvarnim porebama privrede i društva. Umesto da visokoškolske ustanove budu faktor osposobljavanja stručnjaka koji će biti nosioci razvoja zemlje one su prećutno postale instrument socijalne politike. Tačnije nastavila se dugogodišnja politika u kojoj je visokoškolsko obrazovanje bilo vremenski bafer za smanjenje efekata nezaposlenosti koja je nastala kao posledica privredne stagnacije, a kasnije i propadanja. 

A posledice ...

Pri tome novi studijski programi su uvođeni, ne prema potrebama privrede i društva već prema popularsnosti. Posledica ovakvog pristupa bila je pojava velikog broja fakulteta i visokih škola koje su školovale menadžere. Danas je slična situacija sa informacionim tehnologijama. Praktično da nema fakulteta u Srbiji na kome ne postoje studije vezane za ovu oblast. Pa čak imamo i fakultete u okviru istog Univerziteta na kojima postoje veoma slični studisjki programi.

Ovo su samo naznake delovanja liberalne ekonomije na visokoškolsko obrazovanje kod nas. Problem je mnogo ozbiljniji i slojevitiji. Krajnje je vreme da se setimo narodne izreke – „Bolje je sprečiti nego lečiti“. Ako već nije kasno? Pogotovu što ovi liberalni koncepti počinju da se spuštaju i na niže nivoe obrazovanja.

Uspeh je …

Pre više od decenije ipo od jednog kolege kupio sam izreku – „Uspeh je umetnost prikazivanja“. Kasnije sam je često pominjao u svom okruženju. Pri tome sam uvek mislio na onu njenu pozitivnu stranu, tj. potrebu da javnosti predstavimo svoj rad i njegove rezultate. Pogotovu ako oni svojim kvalitetom to zavređuju. Pojava Interneta i njegovog WEB servisa su u tom pogledu doneli dramatične promene. Zahvaljujući tome WEB prezentacije su postale pravi način za samopredstavljanje. Naravno, pri tome treba voditi računa da to bude urađeno sa merom i dostojanstvom. U protivnom ona izreka sa početka teksta imaće drugačije značenje.