U matematici, da se za trenutak ograničim na nju, veoma je važno da se jasno razgraniči šta je potreban, a šta dovoljan uslov da bi neko tvrđenje važilo. Sledeći egzaktnost matematike ljudi pokušavaju da njena pravila prenesu i u društvo. Pošto u društvenim relacijama dva i dva nisu uvek četiri, nekritička primena matematike uvek dovodi do društvenih felera.
Tipičan primer toga je visokoškolsko obrazovanje. Želeći da se objektiviziraju izbori nastavnika i saradnika uvedeno je kvanitativno ocenjivanje kandidata. Kriterijumi su grupisani i definisani su potrebni uslovi za svaku grupu, koje kandidat mora da ispuni da bi bio izabran u određeno nastavničko ili istraživačko zvanje. U praksi to znači da se za svakog kandidata formira odgovarajuća tabela na bazi koje se procenjuje da li on ispunjava kriterijume za izbor ili ne. Čak i kada dođe do promene kriterijuma nastavnicima, saradnicima i istraživačima preostaje da ispred sebe na stolu drže tabelu i štikliraju ispunjenje pojedinih kriterijuma i čekaju istek izbornog perioda da apliciraju za više ili isto zvanje.
E tu dolazimo do prve relativizacije pojma potrebno i dovoljno. Jer manje više u našim uslovima ispunjenost kriterijuma najčešće završava izborom u više zvanje, bez obzira što možda instituciji ne treba čovek u višem zvanju. Zbog toga ako se pogleda stanje na našim fakultetima videće se da imamo obrnutu kadrovsku piramidu. Tj. po pravilu najviše ima redovnih profesora, a najmanje docenata. Svako ko se iole razume u naučno – istraživački rad zna da takva kadrovska struktura ne može da obezbedi postizanje dobrih rezultata u ovoj oblasti. Kao što se vidi iz ovoga ispunjenost kriterijuma je dovoljna za napredovanje. Onaj potrebni uslov da takav kadrovski nivo možda i ne treba instituciji praktično se ne postavlja. Načelno izuzetak predstavlja izbor u zvanje docenta, jer veliki broj fakulteta kuburi sa nastavnim kadrom, da bi se u potpunosti zadovoljila pravila pod kojima se može akreditovati obrazovna delatnost.
Ali vratimo se na nivo pojedinca. Dva glavna kriterijuma pri izboru su posedovanje doktorata iz oblasti za koju se nastavnik bira i objavljen potreban broj radova u časopisima sa tzv. Sci liste. Prvi uslov je ključan, ali i tu postoji „kvaka“ tako da je pripadnost doktorata određenoj oblasti lako relativizovati. Nešto teži kriterijum su radovi u časopisima na Sci listama. Međutim, i tu se nalaze načini da se stigne do cilja. Načinima bi se mogla posvetiti posebna tema. Kada se ispune ova dva kriterijuma ostali kriterijumi, čije je ispunjenje relativno lako, više i nije mnogo bitno. Tako da umesto imamo ispunjenje potrebnih uslova dolazimo da su ona dva prva kriterijuma ujedno dovoljna da se neko izabere u nastavničko zvanje.
Neko će primetiti da ovde nisam pominjao relativizovanje i drugih kriterijuma tj. načine njihovog zaobilaženja. Nije mi bio cilj da se previše bavim detaljima. Možda samo da potvrdim da je „put do pakla i dalje popoločan najboljim namerama“. Ovog taj put je bio motivisan traženjem objektivnijeg pristupa vrednovanju rezultata rada u jednoj od najvažnijih oblasti ljudskog delovanja. Očigledno da bar za sada nismo uspeli u tome, čak i kad smo posegli za matematičkim pristupom.