Month: March 2021

Posted on

Google i glupost

Sa početkom pandemije prestao sam da kupujem „Politiku“. Orijentisao sam se na čitanje vesti na Internetu, kako se to poslovično kaže. Normalno je da me najviše interesuju informacije vezane za stanje pandemije, pogotovu kod nas. Međutim, nezavisno od nje i drugi događaji nas sustižu. Internet, tačnije WEB portali koji su dostupni putem globalne komunikacione mreže postali su svojevrsan informativni poligon. Slavni filosof Dekart je rekao – „Cogito ergo sum“. Danas ne postojiš ako nisi prisutan na Internetu. Međutim, postavlja se pitanje da li nam potreba da se to dokaže daje za pravo da o svemu treba izneti svoje mišljenje. Neko će s pravom postaviti pitanje zašto se onda i sam oglašavam. Neću da se branim, ali ponekad imam utisak da se društveni dijalog nekako izmestio na Internet. I da čak i oni koji bi hteli da sučeljavaju svoje stavove unutar sopstvenog kruga nemaju za to mogućnosti.

Pre nekoliko dana ugledni diplomata i esejista na stranicama „Politike“ koju pratim elektronski otvori temu uticaja informacija koje se plasiraju putem Interneta. Tema je dovoljno široka i kompleksnа da bi se ona mogla razmotriti u nekoliko desetina rečenica. Ali se mora potencirati, jer je sve uočljivije nekritičko prihvatanje informacija koje se plasiraju putem WEB servisa Interneta. Svedoci smo činjenice da ako neka tema nije razmatrana u okviru neke od WEB platformi ona se po pravilu smatra nevažnom. Ili se olako smatra da na „Internetu“ postoji rešenje za svaki mogući problem. Te nije potrebno trošiti energiju na samostalne pokušaje da se dođe do nekog rezultata. S obzirom na dostupnost Interneta, sve češće se „baze podataka“ koje se nalaze na serverima uključenim na njega koriste kao zamenski izvor informacija i alternativa obrazovnom procesu.

Naravno ne sme se zanemariti značaj pomenutih baza za detaljno razmatranje nekog problema. Međutim, ad hoc prihvatanje datih informacija po sistemu „zdravo za gotovo“ već sada ima, a bojim se da će tek imati nesagledive posledice po ljudsku zajednicu. Da ne bi sve izgledalo previše „crno“ treba očekivati da će dostupnost informacija preko Interneta uticati na poboljšanje njihovog kvaliteta. Pre svega to se očekuje od onih čije informacije treba da budu kvalitetne po definiciji. A to su pre svega obrazovne institucije. Mogućnost da studenti, ali i đaci putem Interneta imaju uvid u nastavu na drugim sličnim fakultetima i školama trebalo bi da natera nastavnike da znanja, odnosno informacfije kojima će predstavljati ta znanja budu što kvalitetnija. U suprotnom zna se ishod – ostaće bez polaznika.

Nažalost u opštoj euforiji da čoveka zamenimo, pa čak i onome što je najbolji – umu, došlo je do velikih preterivanja. Tzv. veštačka inteligencija svakako ima mesto u našoj budućnosti. Ali se pri tome mora biti selektivan. Ne mogu se veštačke neuronske mreže primenjivati i tamo gde su, da budem malo bezobrazan, dovoljne četiri računske radnje. I povrh svega od toga tvrditi da se radi o visokim naučnim dometima. Zato se moramo uvek setiti Njegoša i njegovih stihova – „Ko na brdo, ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom – ja poviše nešto od vas vidim, to je sreća dala, al nesreća!“

Posted on

Teorija i praksa

Do sada je dualno obrazovanje bilo rezervisano za srednjoškolski nivo obrazovanja. Sada je krenula kampanja da se ovaj pristup obrazovanju primeni i na visokoškolskom nivou. Naravno, zagovornici ovog pristupa nalaze sijaset opravdanja za taj naum. međutim, niko i ne pokušava da odgovori na osnovne boljke kojima je opterećeno vaskoliko školstvo u Srbiji. Na prvom mestu da li je mreža visokoškolskih ustanova adekvatna broju potencijalnih studenata. Uslovno rečeno potencijalni studenti su svi svršeni srednjoškolci. Ali da li svi oni treba da studiraju o tome malo ko razmišlja. Pogotovu kada je teško naći posao u oblasti za koju su se školovali. Zbog toga je studiranje važan društveni ventil. Nada da će se stanje privrede poboljšati u toku studiranja sledeće generacije ne napušta nas već decenijama. O neracionalnostima u pogledu struka koje se nude na univerzitetima u Srbiji ne treba trošiti reči.

Moglo bi se što šta diskutovati na temu nuđenja studijskih programa. Pogotovu što se u poslednjoj deceniji sve nekako vrti oko informacionih tehnologija i menadžmenta. Svedoci smo da se oba pojma koriste kao „crveno maramče“ za izazivanje pozora potencijalnih studenata. I tu dolazimo do onoga što nas vraća na večitu temu – teorija ili praksa. Ali ovoga puta to je mnogo složeniji problem nego u vreme kada sam ja bio student. I tada su studije bile teorijski orijentisane. Tako da smo sa fakulteta izlazuili sa solidnim teorijskim, ali relativno slabim praktičnim znanjima. „Srećom“ živeli smo u društvenom sistemu gde su preduzeća imala obavezu da primaju pripravnike. Koje bi onda u kraćem ili dužem periodu osposobljavali za poslove kojima se preduzeće bavilo. Na taj način preduzeća su bili produžena ruka univerziteta. Danas, preduzeća, čak i kada se radi o onim u državnom vlasništvu više ne mogu sebi da dozvole taj luksuz.

Zato se na konkursima po pravilu traže osobe sa iskustvom. Zbog toga je jedan od postulata tzv. „Bolonjske deklaracije“ bio da se obezbede studije koje će svršenim studentima ponuditi više praktičnih znanja. Shodno tome studije su podeljene na strukovne i akademske. Sve je to, kad je u pitanju Srbija formalno ispoštovano. Ali iza forme nije došlo do promene suštine. Uglavnom se sve svelo na šminku, koja je ponekad pokvarila i ono što je bilo dobro. Na silu su uvedeni jednosemestralni predmeti, pri čemu obim izučavane materije nije prilagođen tom činu. I dalje je ostala podela na teorijsku nastavu i računske vežbe. I opet je praksa ostala u zapećku. Pri tome se ne sme zaboraviti da je sve manji broj nastavnika na univerzitetima koji je to postao nakon uspešne karijere u praksi. Sada je normalna pojava da student uđe na fakultet i iz njega izađe odlazeći u penziju.

Iako skoro svakih pet godina pravimo razne strategije obrazovanja ne možemo da ne primetimo da se promašaji u proceni šta treba činiti uglavnom maskiraju novim idejama. Kao što je ova o dualnom obrazovanju na visokoškolskom nivou. Takav pristup podrazumeva da se teorija izučava na fakultetu, a praksa stiče u preduzeću. To može da dovede do sledeće situacije – da studenti postanu svesni da su više naučili od stručnjaka u praksi. Pogotovu što će poslovično morati da uče i predmete koji baš i nemaju mnogo veze sa strukom za koju se spremaju. Zašto je to tako, najbolje da odgovore oni koji definišu nastavne planove i programe i oni koji te planove i programe akredituju.

Ovde sam možda samo nabacao neke probleme kojima je opterećeno visoko školstvo u Srbiji. Vreme je da država stvar uzme u svoje ruke i ozbiljno se pozabavi školstvom. Jer ono nije segment koji se može prepustiti delovanju tržišta. Jer odavno je vrag odneo šalu. Svaki novi dan i svaka nova „ideja“ nanose školstvu neprocenjivu štetu.

Posted on

Krpljenje

Na pitanje „Kako stoji sa matematikom“ nekadašnji srpski vunderkind lakonski je odgovorio – „Ja toliko dobro znam računare da mi matematika nije potrebna“. Ovo pojednostavljeno shvatanje znanja u pogledu korišćenja računara samo su šlagvort za ono što o čemu hoću da kažem par reči. Pre par dana u medijima se pojavio predlog o uvođenju nastave srpskog jezika na fakultete u Srbiji. Na neki način to je završni udarac u obesmišljavanju osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja. Jer kako drugačije shvatiti potrebu da se ponavlja ono što je već dobilo svoju potvrdu. Za one koji će se pozvati na činjenicu da je jezik živ sistem i da se stalno menja mogu da ponudim prosto odgovor. Jedan od zadataka obrazovanja je da đaci, odnosno studenti shvate promenljivost znanja. I shodno tome potrebu da se stalno uči. Ali ne samo na planu struke, već i na planu opšteg obrazovanja. A znanje maternjeg jezika u tom pogledu svakako predstavlja jedan od najvažnijih aspekata celoživotnog obrazovanja.

Činjenica da je da smo manje pismeni. Jedan od razloga je život u tzv. digitalnoim dobu. Gde sve manje postoji potreba da se piše. Ljudi se sve češće sporazumevaju raznim skraćenicama, popunjavanjem formulara, sve češćim menjanjem maternjeg jezika engleskim. Ispiti na fakultetima se danas po pravilu, čast izuzecima, polažu preko testova. Doduše, studenti danas mnogo više rade razne seminarske radove i eseje, pa bi bilo očekivano da bar tu malo poprave znanje maternjeg jezika. Ali, ne lezi vraže ipak je primamljivije i lakše koristiti copy/paste tehniku. Zato se postavlja pitanje da li bi nastava srpskog jezika na fakultetima bila delotvorna. Ili bi to bio samo još jedan predmet za koji bi studenti rekli da im je dosadan i nepotreban. Možda bi neko odgovor sa početka teksta preformulisao u – „Ja toliko dobro znam računare da mi srpski jezik nije potreban“.

Pomenuti predlog može se posmatrati i kroz prizmu novog upisnog ciklusa na domaće fakultete. Sa stranica novina, svih medija uključujući i WEB portale potencijalne studente bombarduju reklame sa objašnjenima zašto treba upisati baš njihov fakultet. Većina fakulteta organizuje besplatnu pripremnu nastavu za polaganje prijemnih ispita. O uzimanju privatnih časova za istu namenu ne bih ovde diskutovao. Ali sve to ukazuje na besmislice obrazovanja u Srbiji. O kojima niko ne vodi računa. Jer najvažnije je naći poneki izuzetak. A zaboravljavamo da izuzeci samo potvrđuju pravilo.