Sa početkom pandemije prestao sam da kupujem „Politiku“. Orijentisao sam se na čitanje vesti na Internetu, kako se to poslovično kaže. Normalno je da me najviše interesuju informacije vezane za stanje pandemije, pogotovu kod nas. Međutim, nezavisno od nje i drugi događaji nas sustižu. Internet, tačnije WEB portali koji su dostupni putem globalne komunikacione mreže postali su svojevrsan informativni poligon. Slavni filosof Dekart je rekao – „Cogito ergo sum“. Danas ne postojiš ako nisi prisutan na Internetu. Međutim, postavlja se pitanje da li nam potreba da se to dokaže daje za pravo da o svemu treba izneti svoje mišljenje. Neko će s pravom postaviti pitanje zašto se onda i sam oglašavam. Neću da se branim, ali ponekad imam utisak da se društveni dijalog nekako izmestio na Internet. I da čak i oni koji bi hteli da sučeljavaju svoje stavove unutar sopstvenog kruga nemaju za to mogućnosti.
Pre nekoliko dana ugledni diplomata i esejista na stranicama „Politike“ koju pratim elektronski otvori temu uticaja informacija koje se plasiraju putem Interneta. Tema je dovoljno široka i kompleksnа da bi se ona mogla razmotriti u nekoliko desetina rečenica. Ali se mora potencirati, jer je sve uočljivije nekritičko prihvatanje informacija koje se plasiraju putem WEB servisa Interneta. Svedoci smo činjenice da ako neka tema nije razmatrana u okviru neke od WEB platformi ona se po pravilu smatra nevažnom. Ili se olako smatra da na „Internetu“ postoji rešenje za svaki mogući problem. Te nije potrebno trošiti energiju na samostalne pokušaje da se dođe do nekog rezultata. S obzirom na dostupnost Interneta, sve češće se „baze podataka“ koje se nalaze na serverima uključenim na njega koriste kao zamenski izvor informacija i alternativa obrazovnom procesu.
Naravno ne sme se zanemariti značaj pomenutih baza za detaljno razmatranje nekog problema. Međutim, ad hoc prihvatanje datih informacija po sistemu „zdravo za gotovo“ već sada ima, a bojim se da će tek imati nesagledive posledice po ljudsku zajednicu. Da ne bi sve izgledalo previše „crno“ treba očekivati da će dostupnost informacija preko Interneta uticati na poboljšanje njihovog kvaliteta. Pre svega to se očekuje od onih čije informacije treba da budu kvalitetne po definiciji. A to su pre svega obrazovne institucije. Mogućnost da studenti, ali i đaci putem Interneta imaju uvid u nastavu na drugim sličnim fakultetima i školama trebalo bi da natera nastavnike da znanja, odnosno informacfije kojima će predstavljati ta znanja budu što kvalitetnija. U suprotnom zna se ishod – ostaće bez polaznika.
Nažalost u opštoj euforiji da čoveka zamenimo, pa čak i onome što je najbolji – umu, došlo je do velikih preterivanja. Tzv. veštačka inteligencija svakako ima mesto u našoj budućnosti. Ali se pri tome mora biti selektivan. Ne mogu se veštačke neuronske mreže primenjivati i tamo gde su, da budem malo bezobrazan, dovoljne četiri računske radnje. I povrh svega od toga tvrditi da se radi o visokim naučnim dometima. Zato se moramo uvek setiti Njegoša i njegovih stihova – „Ko na brdo, ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom – ja poviše nešto od vas vidim, to je sreća dala, al nesreća!“