Month: April 2022

Posted on

Stranputice “Bolonje” – II

U prvom nastavku razmišljanja na ovu temu bavih se okvirom u kome se danas odvija visokoškolsko obrazovanje u Srbiji. Zakon koji je regulisao ovu oblast na kraja prošlog veka bio je prilično rigidan, što se tiče nezavisnosti univerziteta od vlasti. Novi Zakoni koji su donošeni na početku ovoga veka, kao što sam prethodno rekao na neki način je u život i rad viskokoškolskih ustanova vratio samoupravljanje. Očekivalo se da akreditacija obrazovne i naučno istraživačke delatnosti zavede red u univerzitetske sredine, ali to se nije desilo. Donekle se može naći opravdanje za prvi viklus akreditacije, jer se radilo o novini . Ali ono što je tada propušteno da se uradi, u kasnija dva kruga akreditacije nije ispravljeno. Čak su napravljene nove greške. To se pre svega odnosi na ispunjenost uslova fakulteta za postojanje određenih studijskih programa. I kompetentnost nastavnika za izvođenje nastave.

Pored postojećih studijskih programa fakulteti su masovno počeli da akredituju popularne smerove sa ciljem da privuku što veći broj studenata. Zahvaljujući tome fakulteti su širili svoju obrazovnu delatnost i malo po malo počeli da liče na „male univerzitete“. Zbog toga unutar nekih univerziteta u Srbiji postoje fakulteti koji imaju iste studijske programe. To je posebno izraženo u obrazovanju u oblasti računarstva, informacionih tehnologija i menadžmenta. U takvim uslovima gde postoje studijski programi koji se dosta razlikuju postavlja se pitanje broja nastavnika koji treba da takvu nastavu izvedu kvalitetno. Pošto bi se pokazalo da bi to zahtevalo značajno povećanje broja nastavnika fakulteti se u procesu akreditacije služe raznim marifetlucima. Posledica toga je da pojedini nastavnici predaju previše predmeta. Ili pojedine predmete predaju nekompetentni nastavnici.

„Reforma“ visokoškolskog obrazovanja ima za posledicu i sve izraženiju činjenicu da se nastavničkim pozivom bave osobe koje de facto nemaju praktičnih iskustava u struci. Tj. postaju nastavnici odmah po završetku doktorskih studija. Tako da ceo svoj radni vek provedu na fakultetu. Često se može čuti da oni stručna znanja stiču kroz izradu naučno istraživačkih projekata. Međutim, dobro upućeni u ovu problematiku znaju da u najvećem broju slučajeva cilj pomenutih istraživanja nije sticanje i potvrda stručnih dometa. Po pravilu jedini rezultat tih istraživanja su radovi objavljeni u časopisima i konferencijama. Ređe se, kao rezultat sreću tehnička rešenja ili patenti. Praktično je zanemarljiv broj naučno istraživačkih projekata čiji su rezultati dobili svoju privrednu realizaciju. Tome je u velikoj meri doprinelo i resorno ministarstvo, koje više od decenije finansira projekte, koji su trebali da budu završeni krajem 2014. godine. Istraživači uključeni u projektni ciklus iz 2011. godine de facto dobijaju nagradu za nerad.

Pored neiskustva nastavnika dodatni problem predstavlja i njihova nekompetentnost. Tačnije bavljenje nastavničkim pozivom u oblasti za koju se nisu školovali kroz prethodne nivoe studija. Što je naročito nepovoljno ako određena znanja iz struke koju predaju nisu upoznali i praktikovali tokom doktorskih studija. U slučaju računarske tehnike, gde se najlakše prihvata ekspertiza, može se uočiti da je njihova veza sa pomenutom strukom uglavnom na nivou korišćenja računara. Treba napomenuti da je poznavanje rada na računaru, odnosno odgovarajućih programskih alata uslov bavljenja bilo kojom strukom. U najmanju ruku doktore nauka, koji su za potrebe svojih istraživanja koristili računar i različitu programsku podršku tretirati kao stučnjake za računarstvo je nekulturno. Čak i kada su sami morali da se bave programiranjem. Međutim, kada bi se napravila analiza obraovnog pedigrea i stručnih znanja nastavnika računarstva na fakultetima u Srbiji došlo bi se do frapantnih saznanja.

Na kraju treba dati osvrt i na nastavni plan i program studijskih programa ili famozni kurikulum, kako mu se danas tepa u Srbiji. On se u velikoj meri kroji prema željama pojedinca, tj. nastavnika. To znači da se pod plaštom određene struke studenti primoravaju da uče ono što nastavnici znaju ili žele da predaju. U slučaju računarstva često se u nazive predmeta ubacuje reč računar, da se „Vlasi ne bi setili“, kako se to obično kaže. Računarska tehnika je infrastrukturna struka u okviru koje treba da se školuju budući projektanti, računara, računarske opreme i softverske podrške za rad računara. S obzirom na iskustvo nastavnika, njihova stručna znanja i sadržaj nastavnih planova i programa postavlja se pitanje koliko to obezbeđuju fakulteti u Srbiji.

Očekivalo se da će „Bolonjski proces“ otkloniti mnoge nedostatke visokoškolskog obrazovanja u Srbiji. Međutim, to se nije desilo. Studijski programi su ili ostali na nivou tradicije ili su definisani po principu popularnosti. Izostalo je korelisanje sa tehnološkim razvojem Srbije i stanjem njene privrede. Masovno školovanje menadžera i informatičara kakose popularno kaže nije praćeno proverom gde oni rade i kojim se poslovima bave. Objektivno govoreći problem koji su navedeni u ovom tekstu ne treba nužno vezivati za „Bolonju“. Ali s obzirom na osnovne intencije sa kojima je usvojena „Bolonjska deklaracija“ bilo je očekivano da novi pristup obrazovanju ublaži dotadašnje nedostatke. Nalost to se nije desilo. Čak se može reći da je došlo do dodatnog propadanja visokog školstva u Srbiji.

Posted on

Stranputice “Bolonje”

Skoro će pune dve decenije kako je u naše visokoškolsko obrazovanje uvedena tzv. Bolonja.proteklo je sasvim dovoljno vremena da se mogu sagledati rezultati promena koje je taj čin doneo ovom nivou obrazovanja. Onako ad hoc manje više svi se slažu da je praktična primena bila neuspešna. Nismo dobili stručnjake koji posle završenog fakulteta mogu neposredno da se uključe u privredne tokove. Horizontalna pokretljivost studenata, bar što se tiče domaće akademske scene praktično ne postoji. A to su bile glavne pretpostavke uvođenja „Bolonje“. O realizaciji doktorskih studija, koje su de facto pretrpele najveće izmene mislim da ne treba trošiti reči. Slobodno se može reći da je došlo do inflacije „doktora nauka“. Ali njih nema u privredi, jer bi svi želeli da se uhlebe u istraživačkom i obrazovnom sektoru. Dobri poznavaoci stanja u privredi Srbije i naučno istraživačkom sektoru, pre svega sa aspekta plata znaju odgovor.

Jasno je da se ova problematika teško može da posmatra izvan konteksta ukupnih društveno – ekonomskih i naravno političkih odnosa. Zbog toga mišljenje pojedinca može lako da dobije prizvuk kritizerstva. I shodno tome može doći na tapet tek sa radikalnom promenom ukupne politike i njenim uticajem na obrazovni i istraživački proces. Ali o nekim aspektima života i rada fakulteta kao obrazovne i istraživačke institucije treba čuti mišljenje i pojedinca. Pogotovu ako poseduje dovoljno iskustva u radu u datom sektoru. Iako smo još početkom poslednje decenije prošlog veka proglasili vraćanje na kapitalistički sistem društveno – ekonomskih odnosa neki relikti socijalizma su ostali. Pre svega mislim na sistem samoupravljanja koji je nastavio da živi u visokoškolskom obrazovanju. Čak je ono prisutno u još otvorenijem vidu nego kada je bilo vladajući sistem.

Pod plaštom autonomije državni univerziteti (fakulteti) su se „izborili“ za relativno blagu kontrolu države u njihovo poslovanje. Iako zakonski, država tj. Vlada Republike Srbije, ima obavezu da delegira svoje predstavnike u upravljačka tela to je često izostajalo. Shodno tome država u principu nije imala čak ni formalan uvid u njihovo poslovanje. Na stranu to što su, i kada su bili delegirani, predstavnici države u upravljačkim organima često bili iz redova nastavnika sa istog univerziteta. Zahvaljujući tome izostajala je kontrola načina trošenja sredstava koje je država obezbeđivala za rad fakulteta. A posebno sredstava koje su fakulteti ostvarivali iz školarine ili drugih sopstvenih prihoda. Pri tome se pre svega misli na izdvajanje sredstava za obezbeđenje dobrih uslova za studiranje. I tu konačno dolazimo do pitanja koje je postavljeno na početku – „Šta je donelo uvođenje „Bolonjskog procesa“ u naše visokoškolsko obrazovanje“?

Posted on

Vreme razmišljanja

Proleće 2022. godine donelo je svetu nova iskušenja. Još se nismo ratosiljali pandemije virusa Covid – 19, a nad svetom su se začule ratne trube. Po ko zna koji put stanovnici Zemlje su počeli da se svrstavaju na različite strane što neminovno nosi opasnost od rešavanja spornih pitanja na najgori mogući način – ratom. Rat od pre tri decenije, za koji su mnogi tvrdili da to i nije bio, podsetio nas je da ni Evropa nije imuna od takvih dešavanja. Ako smo to smatrali incidentom, kao i bombardovanje Jugoslavije 1999. godine onda napad Rusije na Ukrajinu definitivno ukazuje da je ratno stanje u Evropi jasna realnost. Ma koliko se trudili da imamo privid normalnog življenja teško da ćemo izbeći posledice koje stanje rata u našem okruženju nosi sa sobom.

Stanje u kome se nalazi svet, a posebno Evropa tera svakog slobodoumnog čoveka na razmišljanje. Ali izgleda da tako ne smatraju oni koji misle da su pozvani da na svoj način rešavaju civilizacijske probleme. Jer dok mi mislimo da uvek postoje bolja rešenja od rata, oni nas uveravaju da upravo zbog nas sve to i rade. Što zbog toga ginu nevini ili što će njihov broj, potencijalno rasti geometrijskom progresijom za njih je samo – kolateralna šteta. Činjenica je da je čovečanstvo suočeno sa problemom energije. Usuđujem se da kažem da enormna potrošnja energije nije uslovljenja samo realnim potrebama čoveka. Ogromne količine energije troše se nepotrebno. Istina poslednjih godina se govori o energetskoj efikasnosti i traženju alternativnih izvora energije. Ali ipak kao da u čoveku pobeđuje misao koju je izrekao francuski kralj Luj XV – „Posle mene makar i potop“.

Shodno tome kao da nas ne interesuje šta ostavljamo generacijama koje dolaze iza nas. A i te generacije, još direktnije prihvataju pomenuti stav tako da se ne vidi svetlo na kraju tunela. Jer kao da je moto savremene civilizacije postala misao – „Sad i odmah“. Zbog toga kao da je nestalo empatije, tako neophodne za normalan život i funkcionisanje društva. Društvena solidarnost je svedena na nivo pojedinca i njegov osećaj odgovornosti za svet oko sebe. Zbog toga se ljudima uskraćuje pravo da razmišljaju na nivou društvene odgovornosti. I kao rešenje za sve probleme nameće se princip – „po džepu“. Dakle kazne, čime se čovek poništava kao misaono biće, sposobno da razlikuje dobro od lošeg. Zato je došlo vreme razmišljanja, kada treba staviti prst na čelo i ponovo se upitati – „Kud plovi ovaj brod“?