Skoro će pune dve decenije kako je u naše visokoškolsko obrazovanje uvedena tzv. Bolonja.proteklo je sasvim dovoljno vremena da se mogu sagledati rezultati promena koje je taj čin doneo ovom nivou obrazovanja. Onako ad hoc manje više svi se slažu da je praktična primena bila neuspešna. Nismo dobili stručnjake koji posle završenog fakulteta mogu neposredno da se uključe u privredne tokove. Horizontalna pokretljivost studenata, bar što se tiče domaće akademske scene praktično ne postoji. A to su bile glavne pretpostavke uvođenja „Bolonje“. O realizaciji doktorskih studija, koje su de facto pretrpele najveće izmene mislim da ne treba trošiti reči. Slobodno se može reći da je došlo do inflacije „doktora nauka“. Ali njih nema u privredi, jer bi svi želeli da se uhlebe u istraživačkom i obrazovnom sektoru. Dobri poznavaoci stanja u privredi Srbije i naučno istraživačkom sektoru, pre svega sa aspekta plata znaju odgovor.
Jasno je da se ova problematika teško može da posmatra izvan konteksta ukupnih društveno – ekonomskih i naravno političkih odnosa. Zbog toga mišljenje pojedinca može lako da dobije prizvuk kritizerstva. I shodno tome može doći na tapet tek sa radikalnom promenom ukupne politike i njenim uticajem na obrazovni i istraživački proces. Ali o nekim aspektima života i rada fakulteta kao obrazovne i istraživačke institucije treba čuti mišljenje i pojedinca. Pogotovu ako poseduje dovoljno iskustva u radu u datom sektoru. Iako smo još početkom poslednje decenije prošlog veka proglasili vraćanje na kapitalistički sistem društveno – ekonomskih odnosa neki relikti socijalizma su ostali. Pre svega mislim na sistem samoupravljanja koji je nastavio da živi u visokoškolskom obrazovanju. Čak je ono prisutno u još otvorenijem vidu nego kada je bilo vladajući sistem.
Pod plaštom autonomije državni univerziteti (fakulteti) su se „izborili“ za relativno blagu kontrolu države u njihovo poslovanje. Iako zakonski, država tj. Vlada Republike Srbije, ima obavezu da delegira svoje predstavnike u upravljačka tela to je često izostajalo. Shodno tome država u principu nije imala čak ni formalan uvid u njihovo poslovanje. Na stranu to što su, i kada su bili delegirani, predstavnici države u upravljačkim organima često bili iz redova nastavnika sa istog univerziteta. Zahvaljujući tome izostajala je kontrola načina trošenja sredstava koje je država obezbeđivala za rad fakulteta. A posebno sredstava koje su fakulteti ostvarivali iz školarine ili drugih sopstvenih prihoda. Pri tome se pre svega misli na izdvajanje sredstava za obezbeđenje dobrih uslova za studiranje. I tu konačno dolazimo do pitanja koje je postavljeno na početku – „Šta je donelo uvođenje „Bolonjskog procesa“ u naše visokoškolsko obrazovanje“?