Ceo radni vek sam proveo u istraživačkoj delatnosti. Od toga dve trećine i u obrazovanju. To ne znači da sam kompetentan da govorim o svim aspektima obrazovanja (education). jer se ono danas proteže na ceo život. A ne samo na ono tradicionalno – osnovno, srednje i visoko. Jednostavno civilizacija se tokom poslednjeg veka, slobodno se može reći drastično promenila. Razvoj tehnologije je svet okrenuo naglavačke. Sve to je uticalo da se postavi pitanje adekvatnosti obrazovanja i njegove prilagođenosti savremenom svetu. S obzirom da još uvek vlada liberalni kapitalizam pomalo preovlađuje stav da i obrazovanju treba dati ta obeležja. Ali ne u smislu učenja mlade generacije da slobodno misli već sa aspekta šta treba učiti i kako učiti. O društvenoj delatnosti, koja je prepuštena na milost i nemilost diletantima. A oni su najopasniji, kako nekada reče Radivoj Kašanin.
Liberalni kapitalizam je obrazovnoj delatnosti nametnuo nekakva takmičenja u okviru kojih se rangiraju obrazovne ustanove. I to na kraju postaje sušta suprotnost od onoga što se zaista želi postići. Zbog toga se škole okreću sticanju preferencijala za rangiranje na tim listama zbog čega trpi njihova osnovna delatnost. Jer ničim nije garantovano da neko bolje mesto na takvim listama đacima i studentima garantuje bolje obrazovanje.
Društvo i obrazovanje
Ekonomski liberalizam, takođe je uticao da se obrazovanje počne okretati profitnom principu. Što je u suštini suprotno osnovnim postulatima obrazovanja. To je posebno došlo do izražaja u tzv. tranzicionim ekonomijama koje su bile ili su još uvek u prelasku sa tzv. socijalističke na kapitalističku privredu. Uverenost da će tržište rešiti sve ekonomske pa i društvene probleme dovela je do stanja prilične neorganizovanosti, čije rešavanje zahteva bolne rezove. Za koje izgleda krhke demokratije opterećene populizmom vlasti nisu još uvek spremne. Naravno ovo se pre svega odnosi na visokoškolsko obrazovanje. Međutim, svesni smo da se ti novi trendovi neminovno preslikavaju i na srednjoškolsko pa i na osnovno ovrazovanje.
Pored inflacije visokoškolskih institucija kao prateću pojavu imamo i inflaciju tzv. modernih zanimanja. Za čije školovanje se čak odlučuju i fakulteti koji imaju tradiciju i visoko mesto u hijerarhiji visokoškolskih institucija. I to se sve dešava na tzv. državnim fakultetima. Nažalost godinama izostaje delovanje resornog ministarstva koje bi trebalo da prati trend opredeljivanja đaka za studiranje i stvarne procente zapošljavanja upravo u tim „modernim“ strukama.
Još jedan značajan problem visokoškolskog obrazovanja predstavljaju i nivoi stručnosti koji se stiču tokom školovanja. Naš tradicionalni sistem: osnovno obrazovanje – magistratura – doktorat ustupio je mesto svetskim trendovima. Sada su to: osnovne studije – master studije – doktorske studije. Nažalost akademska sredina kao da ne želi da vidi da je ta promena degradirala više nivoe studija. Master studije nisu donele kvalitativnu promenu u obrazovanju. Kod fakulteta koji su trajali pet godina master studije su de facto stara peta godina. Tako da nije došlo do profilisanja studenata ka užoj struci u kojoj bi mogli da postanu “majstori”. Praktično doktorske studije predstavljaju zamenu za nekadašnje magistarske studije. To je jednostavno degradiralo način sticanja doktorata. Inflacija doktora nauka, do koje je došlo posle 2005. godine negativno se odrazila na kvalitet istraživanja i nauke.
Akreditacija
Akreditacija obrazovne delatnosti trebalo je da bude korak ka podizanju kvaliteta obrazovanja. Nažalost akreditacije, koje su sprovedene u proteklih skoro dve decenije uglavnom su poslužile za verifikovanje zatečenog stanja. Najdalje se otišlo do tzv. akata o upozorenju. Studijske programe koji nisu akreditovani, po pravilu nije trebalo ni uzimati u razmatranje. I uglavnom se radilo o studijskim programima, koji su trebali da se realizuju na privatnim obrazovnim institucijama. U državne institucije nije se diralo. A sobzirom na brojnost i važnost tih institucija, njihov uticaj na stanje u obrazovanju je presudan.
Realno govoreći, malo je obrazovnih institucija koje bi, pri jednoj pažljivoj analizi i proveri, bile akreditovane. Dovoljno je reći – šta da radimo sa tolikim brojem potencijalnih studenata. Odnosno gde će armija nastavnika zaposlenih na fakultetima i visokim školama. Eto dovoljnog razloga da ceo koncept akreditacije padne u vodu. I da bude paravan iza kojega će se kriti pomenuta armija. Jer bi se pokazalo da je većina njih nestručna, a time i nekompetentna za posao koji obavlja.
Naučno – istraživački rad i visokoškolsko obrazovanje idu ruku pod ruku. Pa bi se to to odrazilo i na status fakulteta kao istraživačkih institucija. Nažalost dosadašnji krugovi akreditacije nisu vidljivije uticali na poboljšanje stanja u obrazovanju. Nastavni planovi se u najvećoj meri prave prema ljudima. A ne prema zahtevima struke. Šarolikost studijskih programa na istom fakultetu dovedena je do apsurda. I dalje imamo nekopetentne nastavnike. Mnogo ih je sa doktoratima iz oblasti, koje nemaju mnogo dodira sa oblastima iz kojih drže nastavu. Pri tome nastavu izvodi nedovoljan broj nastavnika. Ovo su samo neki od problema, koji stalno prolaze ispod radara recenzenata. Takvo stanje može da se oceni kao jedan od najvećih društvenih problema. Jer loše obrazovanje ne može da obezbedi dobre stručnjake.
Samoupravljanje
Organizaciona struktura visokoškolskog obrazovanja kod nas se nikada nije menjala. Univerziteti su stalno bili udruženje fakulteta sa priličnom samostalnošću. Da nije zakonskih okvira verovatno bi se mnogi odlučivali da deluju izvan univerziteta. Posledice su mnogostruke. Ako se malo začeprka videće se da kod nas postoje univerziteti u okviru kojih postoje po dva ista fakulteta. O istim studijskim programima da se i ne govori. Pogotovu onima iz oblasti menadžmenta i informacionih tehnologija. Srbija, ma kako se trudili da se dokaže suprotno nema adekvatan broj kvalitetnih nastavnika. Rezultat je nizak nivo znanja svršenih studenata. Ako se ostane samo na nivou državnih univerziteta onda je cela ta rabota i krajnje neracionalna. Koji je interes vlasti da toleriše takvo stanje i pored svih instrumenata koje poseduje je posebno pitanje. Osim toga ako se podseti da dobar deo studenata studira u režimu samofinansiranja može se videti sav galimatijas visokog školstva.
Čak i kada neko pokuša da ukaže na sve te slabosti, svi uglas graknu – ugrožava se autonomija univerziteta. Pri tome se državi, ma šta se pod tim podrazumevalo, ukida pravo da kontroliše kako se troše pare iz budžeta. Znaju svi dobro šta je autonomija univerziteta. Zato se i prave ludi. Jer mnogo je lepše da univeruitetima caruje samoupravljanje. I to onako, kakvog nije bilo u vreme, kad je ono bilo vladajuća dogma. Izgleda da je samoupravljanje uspelo da preživi jedino na univerzitetima. Valjda se zato univerzitetski nastavnici najmanje čuju. Jer što bi sekli granu na kojoj sede. Kako reče jedna koleginica, kako joj je na Fakultetu – „Joj dobro, velika plata ništa se ne radi“. Bila je ovo naravno nesmotrena izjava, data u trenutku iskrenosti. Koja nažalost danas teško može da se sretne. A tu su i oni kojih ih brzo podsete, da im država daje za plate.
Ko nije za sebe ...
Jedna od prvih mantri koja je zaživela sa početkom tranzicije bila je – „Ko nije za sebe nije ni za drugoga“. Složiću se da ni ono prthodno apsolutivanje društvenih interesa nije bilo dobro. Ali jedino kada je za posledicu imalo poništavanje individualnosti. Nažalost mi smo iz jedne krajnosti prešli u drugu, možda čak i pogubniju. Jer ovaj novo usvojeni princip poništio je ono što se uobičajeno naziva – snaga kolektiva. Kolektiv je postao samo forma, bez one suštine, koja znači – zajedno smo jači. Ovako filosofski moglo bi se naširoko spekulisati. Ali pogledajmo kako se to odrazilo na jednu od najvažnijih delatnosti unutar zajednice – obrazovanju. Jedan univerzitetski profesor je jednom izneo da se najviše najeo pečenja početkom osamdesetih. Bilo je to u vreme kada je donet zakon da univerzitetski profesori ne mogu to postati bez zvanja doktora nauka.
Bez mnogo razmišljanja moramo se saglasiti sa ovim postulatom. Jer bilo je to vreme, kada se smatralo da smo dostigli takav nivo naučnog razvoja da je doktorat dohvatljiva kategorija. Ali, kad se nešto ne bi „iskundačilo“ to ne bi bili mi. Trebalo je samo naći okidač, koji će omogućiti da zvanje postane važnije od znanja. U našem slučaju to je došlo sa potpisivanjem tzv. Bolonjske deklaracije“. Naša realizacija Bolonjske deklaracije pokazala se kao glogov kolac srpskog visokog obrazovanja. Jer sve što se kasnije dešavalo jednostavno je pravdano rečima – Tako je po „Bolonji“. Nešto o tome sam pisao u svojim blogovima na ovom portalu, npr. Stranputice Bolonje. Usudiću se da su realizacjom „Bolonje“ najviše degradirane doktorske studije. Bojim se da je njihov kvalitet ispod nivoa nekadašnjih magistarskih studija. O tome sam takođe pisao u sekciji PhD Study ovog portala. Sve to će se najviše odraziti na sam kvalitet visokoškolskog obrazovanja.
Nastaviće se …