Blog

Posted on

10. februar 2023. godine

Konačno završih sa zapisima o putovanjima po Sovjetskom Savezu. Malo ću se odmoriti od putopisa i pažnju ću posvetiti zapisima o ljudima. Vrati ću se pola veka unazad i podsetiti se na neke drage ljude. Ljude koji su bili važni u mome životu. Jer sam živeći pored njih ili družeći se sa njima naučio puno toga. Moj život bi bez tih saznanja svakako bio mnogo siromašniji. Ova sećanja naćiće se u sekciji Life from Memory/Life next to people.

Želja da što više iskoristim penzionerske dane naterala me je da pomalo zapostavim pisanja na Portalu. Posebno na teme struke kojoj sam posvetio svoj radni vek. A i sada se smucam u njoj. Potrudiću se da boljom organizacijom niša ne bude zanemareno.

Posted on

Preispitivanja

Dok smo mlađi nekako nam se uvek čini da ima vremena. Za nešto novo, posebno kada je u pitanju život, za ispravljanje grešaka. A onda nekako iznenada stignemo u godine i shvatimo da baš i nema više vremena za to. Pogotovu što nam se život ubrza. Pa ne znamo kad pre prođe dan. A sa njim ode i ona iskra nade da još hoćemo i možemo. Nekada se nismo previše pitali šta je to što smo i zašto pogrešili. Jer bilo je vremena da se sve to ispravi i dalje u životu korača ispravnim putem. Sada su nam dani ispunjeni upravo pomenutim preispitivanjima. Najčešće se ono svodi na pitanje – Da li smo i gde pogrešili?

А kada pogledamo oko nas, čini nam se da i nema mnogo preispitivanja. Čak i onda kad je evidentno da se ide krivim putem. Nekako nismo skloni da priznamo da grešimo. Ni na rečima ni na delima. Čak i onda kada su greške ili pogrešni koraci posledica onog biblijskog. „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. Svesni postojanja grešaka skloni smo da kritikujemo. Možda se ponekad uzdržimo. Jer smo i sami doprineli aktuelnom stanju. A ponekad iz nas progovori Jusuf – beg iz „Mosta na Žepi“ – „U ćutanju je sigurnost“. Naravno ima onih koji preispitivanjima nisu skloni. To su oni za koje kažemo da su „ljudi za sva vremena“.

Vreme, događaji i ljudi oko nas ipak nas teraju da postavljamo pitanja. I sebi i drugima. Da li je moralo da bude tako. Ili smo ponešto mogli drugačije da uradimo. Nažalost, retko iz svega toga izvlačimo nauk. Život nekako ide u krug i preispitivanje nam nikad neće izmaći. A možda i kajanje.

Posted on

17. januar 2023. godine

Da bih posetiocima RASIN Portala olakšao lakše dolaženje do novih sadržaja odlučio sam da ih predstavlja kroz obaveštenja u rubrici PRESS. Posle dužeg vremena ponovo sam se vratio pisanju sećanja na zemlje i gradove. Najnoviji tekstovi se odnose na posete Moskvi tokom 1990. i 1991. godine. Ovi tekstovi će biti objavljeni u sekciji Travel/Tour de Europe/Sovjetski Savez/PRAKSA.

Posted on

Šta se može očekivati

Do nove godine ostalo je samo par sati. Na nekim delovima naše planete već su je dočekali. Po eksplozijama petardi može se zaključiti da se kod nas vrše poslednje pripreme. Uglavnom smo završili sa upućivanjem najlepših želja svojim rođacima, prijateljima i kolegama. Ostaje nam samo da u ponoć to uradimo svojim najbližim. U čijem ćemo društvu dočekati dolazak nove godine.

Poruke koje smo već uputili uglavnom se odnose na zdravlje, sreću, uspeh u poslu i ljubavi. Ali svaki misleći čovek ne može da zaboravi da nam danas treba mnogo više. Jer se danas u svetu dešavaju stvari, koje nismo imali nekoliko decenija. A mirišu na – rat. Čak i kada se pucalo u našem susedstvu ili kada su bombe i rakete parale naše nebo i zemlju nadali smo se da je to samo privremeno. Međutim, ovoga puta kanda da je stvar malo ozbiljnija. Jer hteli da priznamo ili ne konfrontirale su se velike sile. Još uvek to nije direktno. Ali ne može se sa sigurnošću reći da se neće ići do kraja.

U toj situaciji „stara dobra Evropa“ se jasno stavila na jednu stranu. Međutim, ne može se reći da joj je to baš potaman. Jer sila kojoj su se priklonili ipak je daleko, na drugom kontinentu. A onaj sa kojim su u sukobu je tu takoreći prvi komšija. Šta tu može da uradi mali čovek, koji sam po sebi shvata svu besmislenost ratova i svega što oni donose. Može da iznese svoj stav, stav žednog u pustinji. On neće nikoga, od onih silnih uopšte dojmiti. Ali će za tog pojedinca biti ono što se zove spasenje duše. Jer pokazuje da nije puki posmatrač sveta oko sebe.

Pa onda šta možemo očekivati od nove godine. Ako postoji nešto što nadilazi pitanje zdravlja, sreće i uspeha. Nešto što u trenutku može da ponište sve ono što nam se činilo kao otelotvorenje svekolikih želja. Verujući će se okrenuti molitvama, nadajući se da će se svevideći smilovati i civilizacijski brod dovesti do mirne luke. Ali šta ćemo ako je ovaj svetski sukob borba upravo različitih svevidećih. Kako onih na nebu tako i na zemlji. Ostaje nam da se nadamo da će na kraju prevladati razum.

Posted on

Svetu je teško ugoditi

Ovaj tekst na neki način predstavlja nastavak prethodnog razmišljanja. Fudbal je odavno prestao da bude „najvažnija sporedna stvar na svetu“. u fudbal se danas ulažu ogromne sume novca. Naravno sa idejom da se još više zaradi. Naravno sve će to platiti oni zbog kojih se sve to tobože radi – navijači. A da bi oni još više bili „zadovoljni“ u fudbal je, ako i u celokupan sport ušla visoka tehnologija. Da bi se smanjio broj tzv. nejasnih situacija, koje se tumače slobodnim sudijskim uverenje uveden je VAR. Ovaj pomoćni sistem suđenja omogućava proveru odluka glavnog sudije pomoću pregleda video snimka. Ovaj sistem je upisan u pravila fudbala od 2018. godine. I primenjivan je na svetskom prvenstvu u fudbalu u Rusiji te godine. Za ovogodišnje svetsko prvenstvo sistem je unapređen uvođenjem tzv. poluautomastkog ofsjada.

Bilo je za očekivati da će VAR omogućiti smanjenje uticaja subjektivnosti sudija. Međutim, izgleda da se otišlo u drugu krajnost. I od VAR sistema, tačnije sudija koji sede u prostoriji sa ovim sistemom se očekuje da donosi odluke. I onda kada za to objektivno nema uslova, odnosno van protokola koji podrazumeva njegovo korišćenje. To je pokazalo i pozivanje mnogih reprezentacija na korišćenje/nekorišćenje VAR sistema. Ponekad pravdajući vlastite neuspehe odlukama koje su iz toga proistekle. Činjenica je da su odluke sudija često značile i nepravdu. Ali pomalo je nerealno očekivati da VAR sistem to spreči. A možda ne bi ni trebalo, jer bojim se da će previše tehnike pomalo ubiti dušu fudbala. Kao što je novac to već učinio. Zarad toga fudbal je postao gladijatorstvo, a ne viteško nadmetanje.

Finale svetskog prvenstva prođe bez VAR intervencija. Možda zbog VAR velika pažnja je bila usmerena na sudiju. Kao da se jedva čeka da napravi grešku. I da onda bude krivac. Umesto onih koji nisu znali da postignu. Ili onih koji nisu znali da se odbrane od protivnika. Na kraju, fudbal će i dalje ostati najvažnija sporedna stvar na svetu. Čak i kada ga tehnika učini da postane – više od igre.

Posted on

Gordijev čvor

Možda bi naslov mogao da bude i „Što jednostavno, kad može i komplikovano“. Odavno nam dani počinju gledanjem jutarnjih programa na televizijama. Govorim u množini, jer danas ima mnogo televizija, umesto one jedne – nekadašnje. I sve imaju jutarnji program. Mi malo stariji pamtimo i jutarnje programe na radiju. Posebno čuveno „Beograde dobro jutro“ Đoka Vještice. Program je bio kao servis građana, da ih obavesti o važnim stvarima vezanim za svakodnevni život. Problemima u saobraćaju, komunalnoj infrastrukturi. Ali i događajima koji su obeležili prethodni dan ili će se desiti tog dana. Sve se to prenelo i na televiziju. Samo ima jedan mali problem. Radio se mogao slušati i u kolima, a ponekad i na poslu. Ispada da je televizijski jutarnji program namenjen domaćicama i penzionerima. Jer samo oni uslovno mogu da sede ispred televizora od 6 do 11 sati, koliko jutarnji program traje.

Pretpostavimo da jutarnji programi imaju gledaoce. Ali za urednike i voditelje postoji problem – kako popuniti to vreme. Po pravilu dovode se gosti, koji su potencijalno interesantni za gledaoce. Ili se emituju prilozi iz sveta. Vrlo često su to priče o naučnim i tehnološkim dostignućima. Najintersantnije su priče o primeni informacionih tehnologija (IT) i veštačke inteligencije (AI) u svakodnevnom životu. Shodno jutros je prikazan prilog o upravljanju raskrsnicama u američkom gradu Irvinu. Naravno podrazumeva se primena AI, ma šta to u konkretnom slučaju značilo. Očigledno je da se sve to radi pod plaštom pomoći čoveku. A da li je to baš sve tako. Veoma često čoveku se nameću rešenja i bez njegove volje i želje. A pri tome svet oko nas postaje složen, a njegovo funkcionisanje sve komplikovanije i komplikovanije. Ostaje utisak da je želja za pomoći čoveku prerasla u nešto mnogo veće – da se čovek u potpunosti zameni.

Naravno nisma pristalica teorije zavere. Jednostavno u tome vidim želju visokotehnoloških kompanija da svoje ionako ogromne profite dodatno uvećaju. Pa kud puklo da puklo. Nasuprot tome stoje i želje istraživača iz akademske sredine da uzmu svoj deo kolača. Ako ne u finansijskom smislu onda bar publikovanjem svojih razmišljanja i maštanja. To što čovek u toj situaciji postaje pravo zamorče skoro da nikoga nije briga. A svemu kumujemo i sami. Jer nam se čini da će nam AI doneti veću slobodu i mogućnost da više „uživamo“. A obično se sve završi naknadnom pameću. Zato se treba na vreme pozabaviti još jednim Gordijevim čvorom čovečanstva. To ne znači da treba zaustaviti tehnološki razvoj. Jednostavno samo treba uvek imati na umu pitanje – „Kud ide ovaj svet“?

Posted on

Aut IT aut nihil

Ko o čemu, ja o informacionim tehnologijama. Pomisliće neko da sam previše opterećen tom problematikom. Verovatno je to tačno. Zato i pokušavam da kroz ove tekstove ukažem na uzroke razmišljanja o informacionim tehnologijama. Iza ovog pojma pojednostavljeno gledano, krije se oblast obrade podataka. Međutim, razvoj elektronike i telekomunikacija uticao je da se ova oblast promeni u načinu realizacije. Posebno značajnu promenu doneo je napredak u računarstvu i telekomunikacijama. Pre uvođenja pojma informacione tehnologije ovu oblast je pokrivao pojam informatika. U opštem slučaju on je obuhvatao generisanje, obradu, prenos, skladištenje i predstavljanje informacija. Jasno je da su svi ovi segmenti stari koliko i čovečanstvo. Zašto je to tako mislim da ne treba posebno objašnjavati. Ali o informatici se de facto počelo govoriti tek kada su se pojavili računari. Na početku projektovanje pa i programiranje računara nije bilo dostupno svakome. U tim uslovima informatika se pokazala kao dobar surogat za računarstvo.

Kako se širila primena računara tako je i informatika dobijala na značaju. Jer korisnicima je bilo raspoloživo sve više i više gotovih programa. Mogli su da ih koriste, a da ne znaju mnogo o tome kako računar radi ili kako se programira. Sledio je munjevit razvoj – personalni, prenosivi računari, tableti, mobilni telefoni, … I to na kraju međusobno povezano putem Interneta. Korisnici računara su postali bezmalo svi. I svako je sa svakim mogao da komunicira. Ona obeležja informatike dobila su šire značenje. Jer su sredstva za realizaciju svake od pomenutih operacija dobila nove dimenzije. I tako se došlo do pojma informacione tehnologije ili informaciono komunikacione tehnologije. Jer ovo drugo svakako ima potpunije značenje. Ako se pogleda kako se ovu oblast tretira sa nivoa obrazovanja doći će se do manje više pravog značenja.

Informacione tehnologije i obrazovanje

Dva najveća udruženja inženjera elektrotehnike IEEE (Institute of Electrical and Electronics Engineers) i ACM (Association for Computing Machinery) već duži niz godina objavljuju svoje preporuke vezane za obrazovanje inženjera elektrotehnike i računarstva. Ranije to rađeno u periodima od deset godina. Međutim, sa intenzivnim razvojem računarstva u predlogu strukture ovog obrazovanja iz 2005. godine (Computing Curricula 2005) pojavljuje se i oblast informacione tehnologije (IT). Pojednostavljeno IT kao obrazovana kategorija ima naglasak na sticanju znanja neophodnih za zadovoljavanje ljudskih potreba, koje proizilaze iz primene računara. To je potpuno logično, jer se računari danas praktično koriste u svim oblastim ljudske delatnosti. Specifičnosti primene zahtevaju stručnjake koji će dati odgovarajući odgovor kojim će se dimenzionisati korišćenje računara u korelaciji sa različitim primenama. Očigledno je da IT stručnjaci treba da se bave organizacijom obrade podataka, kao osnovnim faktorom primene računara. Dakle oni treba da znaju potrebe primene i mogućnosti računara.

Ne znam da li se varam, ali kad se danas pomene IT svi nekako pomisle na programiranje. Međutim, i dalje iza ovoga po pravilu stoji ono što se zove aplikativno programiranje. Ad hoc posmatrano za bavljenje aplikativnim programiranjem neophodno je poznavanje konkretne primene i odgovarajućeg alata za programiranje. Savremeni alati za programiranje su, a to je i trend njihovog razvoja sve više su udaljeni od samog računara i sistemske platforme koja podržava njihov rad. To znači da današnji aplikativni programer ne mora nužno da poznaje karakteristike računara i njegovog sistemskog softvera. Pre svega operativnog sistema. S druge strane gledano sa strane primene i algoritma prema kome se razvija program logično je da se time bavi neko ko dobro poznaje primenu. Iz ovoga sledi da je IT oblast koja povezuje različite struke i primenu računara.

Savremeno mašinstvo, elektrotehnika, građevinarstvo, arhitektura, ali i medicina i prirodne nauke ne mogu se danas praktikovati bez poznavanja primene računara. Ili ako se to nekome više sviđa bez korišćenja informacionih tehnologija. Svaka od pomenutih oblasti barata sa specifičnim informacijama i različitim načinima njihovog predstavljanja. Shodno tome savremeno obrazovanje podrazumeva i sticanje znanja iz korišćenja informacionih tehnologija u okviru svake struke ponaosob. Ovo razmatranje mesta i uloge informacionih tehnologija u životu savremenog čoveka samo je vrh ledenog brega ispod koga se kriju sve tajne primene računara.

Za kraj ću navesti jednu zanimljivost koja ukazuje na potencijalne zablude koje proističu na razmatranom planu. Pre više od trideset godina na Fakultet sam doneo prvi program za obradu teksta. Bio je to već zaboravljeni ChiWriter. Fakultet je imao samo jedan PC računar. Ali vrlo brzo je formiran Računski centar sa tada najmodernijim PC računarima i zaposleni su bili u prilici da počnu da ih koriste. Jedan stariji profesor me je nešto pitao vezano za korišćenje ChiWritera. Odogovorio sam mu da ne znam, na šta on reče – „Kako ne znaš, pa to je tvoja struka“. Morao sam da mu odgovorim – „Taman koliko i Vaša“.

Posted on

Na početku beše reč

Dobismo novu vladu. Podeliše se ministarstva. Neka i bukvalno, kao npr. ono za prosvetu i nauku. Valjda će sada ministarstvo prosvete moći da se pozabavi onim što mu stoji u naslovu. Nema dana kada se mediji ne bave obrazovanjem. Preovlađuju kritički tonovi. A pohvale uglavnom stižu za uvođenje IT (informacione tehnologije) u obrazovanje. A sada uvodimo i AI (veštačka inteligencija). Šta to tačno podrazumeva manje je važno. Zastadoh sa pisanjem, jer shvatih da sam zagrizao veliki komad. Pogotovu što se stalno pitam šta će nam sve to doneti u pogledu kvaliteta obrazovanja. Jer mi sve to pomalo liči na zamenu teze. „Računar u nastavi ili nastava o računaru“ pitao sam se pre skoro tri decenije. Jer nam je informatika u školu ulazila, ne kao sredstvo, već kao cilj. Očigledno se niša nije promenilo. Kao da smo na početku Biblije – “Na početku beše reč”. 

Pitanja

Da li ćemo uvođenjem programiranja od prvog razreda osnovne škole dobiti obrazovanijeg građanina. Da li time impliciramo da će nam tzv. IT omogućiti supstituciju svih drugih zanimanja. Da pojasnim, na taj način ćemo postati centar svetske IT industrije. Izvozom odgovarajućih proizvoda i usluga obezbedićemo da sve drugo možemo da kupimo. Da li je to realno. Da li smo svi sposobni za rad u IT industriji? Nismo još razrešili taj Gordijev, au igru uvodimo AI, kao novi simbol. Umesto da naše obrazovanje postavimo na čvrste temelje mi gradimo „čardak ni na nebu ni na zemlji“. I to pokušavamo da što više bude udaljen od tla. A kako naš narod kaže – „Ko visoko leti, nisko pada“. Pri tome se zaboravlja da se javnosti ponude i neki odgovori. Npr. šta je realan proizvod naše IT industrije. Tačnije da li on i kojoj meri zaista postoji. Odnosno da li preovladava tzv. sektor usluga. 

Zablude

Ulaženjem u jednosmernu ulicu obrazovanja sa naglaskom na IT, a sada i AI zaboravljaju se neke činjenice. „Ja toliko dobro radim sa računarima, da mi matematika ne treba“. Ovo je parafrazirana izreka jednog često pominjanog mladog čoveka, od pre više od 30 godina. Zato se danas postavlja jednostavno pitanje – koliko smo zbog IT i AI zaboravili na neka fundamentalna znanja. Jer da bi se napravio vrhinski hardverski ili softverski proizvod ona su i te kako potrebna. Zato oprostite, ali ne može se programiranjem od prvog razreda to nadoknaditi. Programiranje zahteva algoritamski način razmišljanja. A sadašnjim pristupom ta znanja stiču na dva koloseka. Prvaku će se učiniti da istovremeno brže dobija znanja kroz programiranje nego kroz matematiku. Zato će pomisliti da mu matematika i ne treba. A i ne treba zaboraviti na onu izreku – „Što je brzo to je i kuso“.

Zato naslov – „Na početku beše reč“ nije slučajan i neadekvatan. Jer REČ može da deluje poput onog crvenog maramčeta toreadora. Reči IT ili AI ostavljaju utisak, stvaraju privid nečeg velikog. A pošto retko ko pokuša da pogleda šta se „iza brda valja“ suština ostaje skrivena. A vreme proilazi i ponekad brže nego što i mislimo. A onda poput reči čuvene pesme sve to pokriju snegovi i šaš.



Posted on

Birokratija iznad svega

Odrastao sam i formirao se u samoupravljanju. Lično sam se trudio da svet oko sebe, a posebno naše društvo posmatram otvorenih očiju. Poređenje sa svetom mogao sam da pravim samo kroz ono što je pisalo u medijama. Ili pričama kolega, koji su iskusili život i na zapada i na istoku. Posmatrajući način funkcionisanja institucija i sam sam smatrao da smo prilično birokratizovano društvo. Izlazak iz birokratije bila je jedna od pokretačkih ideja tranzicije sa početka devedesetih. Pogotovu što nam se smešilo tzv. informatičko društvo. Danas poznato kao digitalno doba. Događanja iz devedesitih su pomalo potisnula pitanje birokratije u drugi plan. Ali se ono u punom svetlu pojavilo na početku novog veka. I to na pomalo neočekivan način.

Događaji, koji su obeležili našu stvarnost na prelazu milenijuma, okrenuli su kormilo našeg državnog broda ka EU. Najveća privlačnost ka tom cilju ogledala se kroz naše poređenje sa zemljama EU. Pogotovu sa onima koje su postale članice na početku veka. A među njima je bilo najviše onih iza našeg neposrednog okruženja. Među njima i zemalja sa kojima smo prethodno delili sudbinu u okviru zajedničke države. Pri čemu je ostajao gorak ukus u ustima, da ništa nisu bolji od nas.

Prve godine novog milenijuma započele su u nastojanjima da pokažemo da je i nama mesto u tom probranom društvu. Zbog toga smo, manje više nekritički prihvatali sve što je dolazilo iz Brisela. Ali sa time je neočekivano došla i tzv. Briselska birokratija. Pravila igre koja su otuda stizala često nisu bila pokrivena domaćim zakonskim okvirima. Međutim, prihvatana su kao svojevrsna mantra, zalog boljeg sutra. Pošto sam radio u školstvu najbolje sam to osetio kroz transformaciju sistema obrazovanja. U sprovođenju „Bolonjske deklaracije“ ponašali smo se kao veći katolici od pape. To je rezultovalo „srpskom“ verzijom „Bolonje“. I svi promašaji su se pravdali praznom tvrdnjom – „Tako je po Bolonji“! A iza svega je stajala prazna birokratska retorika i pozivanje na pregršt pravilnika. Koji često nisu imali utemeljenje u zakonskim rešenjima. Jer su često bili definisani po principu – „Kako mali Đokica zamišlja … „.

Sve ovo je bilo praćeno uvođenjem raznih birokratskih radnih mesta sa zvučnim nazivima. Npr. menadžer za odnose sa javnošću (PR manager). Zatim razni koordinatori. Bilo bi dosadno nabrajati sva ta izmišljena radna mesta. Pogotovu za institucije sa relativno malim brojem zaposlenih. I umesto da se broj tih neproduktivnih radnih mesta smanjuje on se počeo uvećavati. A jedna od kritika onog „našeg samoupravnog društva“ bila je upravo velik broj administrativnih radnika. I sve se to dešava u vreme kada dominiraju tzv. informacione tehnologije. A kako nas uveravaju Srbija je jedna od vodećih zemalja u tzv. digitalizaciji poslovnih procesa. Ipak meni tu nešto ne štima. Ili je sadašnje društvo koje funkcioniše u EU mnogo više birokratizovano od onog nekadašnjeg jugoslovenskog. A mi toj i takvoj EU težimo.

Posted on

Jesenje sonate

Prvu sedmicu oktobra provedoh u Beogradu. Povod je bio lep – obeležavanje pedeset godina upisa na Elektrotehnički fakultet u Beogradu. Sretoh se sa starim prijateljima, podsetismo se na zajedničke dane, na one koji više nisu sa nama. Ostade pomalo seta što je sve trajalo par sati. Ali i nada da ćemo se ubuduće češće sretati.

Ostalo vreme lenčarih. Pa mogadoh da razmišljam o prošlosti, praveći paralele sa sadašnjošću. Najviše o onome čime sam se najviše bavio – istraživanju i obrazovanju. Zahvaljujući struci bio sam svedok pa i neposredni učesnik tehnoloških promena u poslednjih pola veka. Sve vreme me je interesovalo koliko su te promene istinski zaživele kod nas. A koliko su ostale na nivou parola. Nažalost u tom periodu ovaj prostor je doživeo nekoliko turbulentnih perioda. Sve to je neminovno uticalo da primena savremenih tehnologije, posebno IT bude pomalo kampanjska. Naravno nikada to nismo hteli da priznamo. Čak se često čuje – „Niko kao mi“. Da bi se iznele validne ocene jedan ovakav tekst nije dovoljan. A bilo bi i neuljudno.

Možda je obrazovna delatnost najbolji primer koliko su naučna, tehnološka i tehnička dostignuća zaživele kod nas. Sa tranzicijom sa početka devedestih godina došlo je do devastiranja domaće industrije. Ma koliko pokušali da nađemo suprotne pokazatelje naša industrija više nema mogućnost samorazvoja. U najvećoj meri je orijentisana na strane investicije. A one pak ne donose najsavremeniju tehnologiju. Čast izuzecima. Do skora sam i sam bio visokoškolski nastavnik, a trudim se da i dalje pratim dešavanja na tom planu. Susret generacije studenata elektrotehnike iz 1972. godine nekako me natera da pravim poređenja. Znanja i načina njihovog prenošenja nekad i sad. I dođoh do pomalo paradoksalnog zaključka. Uglavnom se radi na isti način. Rešavaju se isti zadaci. Nekako dominira matematički pristup. Zbog toga fizičke pojave i njihovo kvalitativno objašnjenje nekako ostaju u drugom planu.

Naše visokoškolsko obrazovanje od pre pola veka definitivno je bilo jako teorijski bazirano. Naravno, mislim na osnovne studije. Tada se još moglo naći poneko opravdanje za to. Ali danas tih opravdanja nema. Zahvaljujući tehnološkom razvoju i tehničkim dostignućima danas se od inženjera traži manje teorijskih, a više praktičnih znanja. Uostalom to je jedna od premisa zapisanih u tzv. Bolonjskoj deklaraciji. Za one koji izaberu istraživački put viši nivoi obrazovanja treba da obezbede odgovarajuću teorijsku osnovu. Pri tome studije drugog i trećeg stepena ne smeju da budu zamena za nedostatak adekvatnog posla. Jer potencijalni student ovih studija treba da bude svestan da ga čeka „hod po trnju“. Pri tome univerziteti ne bi trebalo da budu pasivni učesnici, koji ispunjavaju želje studenata. Oni moraju da obezbede svekoliku infrastrukturu za uspešnu realizaciju ovih studija.

To podrazumeva istraživačke projekte na kojima će studenti sticati znanje. Kvalifikovan nastavnički kadar koji će barabar sa studentima rešavati istraživačke probleme. I konačno dovoljno kvalitetnu opremu neophodnu za realizaciju projekata. Nažalost sve se to maskira spasonosnim sredstvom – radovima u časopisima sa tzv. Sci liste. I reklo bi se svi su zadovoljni. Broj istraživača raste, objavljeni radovi kao „objektivni“ pokazatelji su tu. Naše istraživačke i obrazovne institucije se povremeno dobro kotiraju na raznim listama. Ali, bojim se da je realnost malo drugačija. Saradnja između nauke i privrede je uglavnom formalna. Domaća industrija više nema svoja razvojna odeljenja. Da li treba neki dodatni komentar?

Jesen je. Počela je nova školska godina na univerzitetima. Slede konkursi za drugi i treći nivo studija. Armija mladih će, sa puno entuzijazma, krenuti istraživačkim stazama. Mnogi već sada vide sebe u vrhovima nauke. Ali sve to prati melanholična muzika vremena u kome živimo. Vremena, koje polako gasi i onaj minimum perspektive u koji se nadamo. Nisam pesimista iako bi to moglo da se pravda mojim godinama. Samo pokušavam da svet gledam široko otvorenih očiju. Da bi budućnost bila izvesnija i lepša nešto mora da se menja.