Blog

Posted on

Dani bezbrižnosti

Danas se navršilo šest decenija kako sam pošao u školu. Kad sam, par meseci ranije otišao sa tatom da se upišem u školu duboko sam uzdahnuo. Kao da mi je taj uzdah nekako odredio budućnost i učinio da se tog 6. septembra 1960. godine u dvorištu Osnovne škole „Dr Dragiša Mišović“ završe bezbrižni dani. Čak i danas kada sam penzioner neki zaostali posao ili obaveza ne daju mi mira. Kada pokušavam da se prisetim tih dana i uopšte prošlosti imam bojazan da će nešto dobiti ličnu dimenziju, koju neminovno ugradimo u sopstvena sećanja. Zbog toga sam ponekad i škrt u opisivanju nekih događaja ili pominjanja ljudi. Naravno onaj pomenuti uzdah je bio posledica neizvesnosti koja me je čekala u budućem životu. Jer bio je to moj prvi iskorak van porodice i suočavanje sa drugim ljudima bez prisustva bližnjih, roditelja i bake Ljubice.

Ne sećam se o čemu razmišljao dok sam sa roditeljima čekao da vidim ko će mi biti učitelj, a ko školski drugovi. Ako sam uopšte shvatao tu dimenziju. Bio sam znatiželjno dete prilično sposobno da uočim detalje. Tako da mi nije promaklo tatino karakteristično mrštenje kada smo saznali da mi je učitelj Branko Plazinić. Mnogo godina kasnije saznaću razlog tog mrštenja, ali neću o tome iz pijeteta prema obojici. Malo ću živnuti kada budem saznao da će samnom u odeljenju biti i moj prvi komšija, počivši Srboljub Danilović. On će biti i moj prvi drug iz klupe. U ovom trenutku počinju da naviru sećanja i kao da ne znam kom se carstvu privoleti tj. o čemu pisati. A ima se o čemu pisati. 

Kako danas pomalo nestvarno izgledaju odeljenja sa dvadesetak učenika naspram onih naših 45. Škola je počela sa radom prethodne godine. Sagrađena je na tadašnjoj čačanskoj periferiji u kraju koji se zvao Prćilovica ili na njegovom rubu. Preko puta je bio hotel „Morava“ sagrađen kao samački hotel za radnike fabrike „Sloboda“. A u blizini je bila i tzv. Velika kolonija naselje podignuto takođe za radnike pomenute fabrike. Upravo veliki broj mališana iz ovog naselja verovatno je naveo „gradske oce“ da ovde podignu novu školu. Kada je škola primala svoju drugu generaciju đaka bilo je izgrađeno samo glavna zgrada sa prizemljem i dva sprata. A već su išli radovi na izgradnji jednospratnog aneksa. Kada je on završen škola je imala ako se dobro sećam 18 učionica. Moja prva učionica je bila broj 8 na prvom spratu.

Kada sam počeo da pišem nekako sam mislio da će ove reči imati nekako prizvuk sentimentalnosti. A onda uhvatih sebe da počeh da se bavim činjenicama. Biće da je u meni ipak prevladao racio, ono što me je predstavilo okruženju od samog početka u najboljem svetlu. Srećom, danas tu i tamo uspem da nađem reči i pokažem da sam tokom proteklih šet decenija napravio iskorak i u tom smeru.

Posted on

Život na daljinu

Epidemija izazvana delovanjem korona virusa neminovno je već sada promenila naše živote. Čak i ako se stvore uslovi da živimo kao ranije ipak ništa neće biti isto. Ako ništa drugo onda će ostati strah da se ponovo ne pojavi neki sličan virus. Sada kada se sveo ov desilo kontraproduktivno je tražiti krivca i razmišljati o tome gde smo i da li smo pogrešili. Umesto toga treba se okrenuti budućnosti i razmišljati da li postoji način koji će sprečiti ili bar ublažiti efekte neke nove pandemije u budućnosti. Naravno u tome ne mogu svi da budu ravnopravni učesnici i traženje pravih rešenja treba prepustiti onima najstručnijima. Međutim, svi mi moraćemo da promenimo neke svoje dosadašnje navike, da svoj život organizujemo na nekim novim principima. Neće to biti ni lako ni jednostavno. Da je tako pokazalo je naše ponašanje tokom ove epidemije.

Nezavisno od epidemije i izazova sa kojim se čovečanstvo suočilo u bliskoj prošlosti postali smo svedoci novog životnog pristupa koji će posle ove epidemije steći puno pravo građanstva. A to je život na daljinu. Korišćenje savremenih informaciono – komunikacionih tehnologija u obavljanju onih svakodnevnih poslova više nije hir ili prilika da se okruženju pokažu naša modernistička shvatanja. Jednostavno to polako postaje imperativ. Istina on je danas motivisan potrebama da se smanji međusobni ljudski kontakt i tako smanji mogućnost širenja virusa. Ali mnogo toga će postati deo naše svakodnevice i u budućnosti.

Poslednjih godina sve češće se aktuelizuje problem zanimanja u budućnosti. Pri tome se najviše pominje razvoj informaciono – komunikacionih tehnologija. I u skladu sa tim razvoj veštačke inteligencije. Obavljanje čitavog niza aktivnosti na daljinu već je počeko da postaje stvarnost. Epidemija korona virusa je samo to ubrzalao. Činjenica je da je dobar deo toga što slobodno možemo nazvati – život na daljinu korisno za čoveka. Međutim, jedna od negativnih posledica je snmanjivanje fizičke aktivnosti. Mnogi će osporiti ovu tvrdnju. Pre svega pominjući bavljenje sportom, vožnju biciklom ili pešačenje. Nažalost pri tome se zaboravlja da je sve to pomalo surogat za normalne fizičke aktivnosti tokom obavljanja svakodnevnih poslova. I ponovo se nameću mnogobrojna pitanja.

Posted on

Imamo li vremena?

Prošla su puna četiri meseca od kako se i Srbija našla u vrtlogu događaja izazvanih pandemijom zbog prisustva korona virusa na celoj planeti. Taman smo pomislili da će sve biti principu – „Svakog čuda tri dana dosta“, nevidljivi neprijatelj je udario još žešće. Ako su se na početku uglavnom zaražavali nepoznati sada je među njima sve više onih koji su nam bližnji, rodbina, prijatelji, komšije. Ako su ranije najosetljiviji bili stariji, sada kao da nema pravila. Sve više je među obolelima, pa čak i onima kod kojih je došlo do smrtnih ishoda, mladih. Savremena civilizacija se našla valjda pred svojim najvećim izazovom. Činjenica je da svet kakav većina njegovih stanovnika poznaje nije mogao da funkcioniše bez traženja potencijalnog neprijatelja. Na neki način smisao postojanja je vezan za napore da se pripremimo za rat protiv druge strane. Kao da niko nije mogao da pretpostavi da čovečanstvo možda ima zajedničkog protivnika – prirodu. Iugleda da smo je nekako sve vreme zanemarivali, očekujući od nje samo korist. A ona nam je tu i tamo slala poruke, koje smo uglavnom zanemarivali ili mislili da tako treba da bude. Ili smo poput Skarlet O’Hara razmišljali – „Sutra je novi dan. Razmišljaću o tome sutra“.

Svet se nekako okrenuo „uživanju“. Bogati postaju sve bogatiji, a da li se to dešava na račun nekih drugih, to i nije izgleda mnogo važno. Okrenuli smo se virtuelnom svetu, a nismo ni primetili da samo se našli u nemilosrdnoj stvarnosti. I sada grozničavo pokušavamo da promenimo tu stvarnost, tražeći vakcinu i lek protiv novog protivnika. Možda je sve ovo još jedna opomena prirode. Možda će se protivnik povući nenadano, kao što se i pojavio. Ali moramo sebi postaviti pitanje – Imamo li vremena? Vremena u kome ćemo se opametiti i početi razmišljati kakva nam je budućnost ako i dalje budemo zanemarivali ono čiji smo deo – prirodu.

Posted on

Srpska naučna Kartagina

Kao i Katon Stariji i ja mislim „Ceterum censeo Carthaginem esse delendam“. Ali moje „rušenje“ se odnosi na stanje u srpskoj nauci. Ako bi se gledalo po napredovanju srpskih naučnika na raznim svetskim rang listama, broju studenata doktorskih studija ili broju odbranjenih doktorata neko objektivan sa strane mogao bi da zaključi da u Srbiji teku „med i mleko“. Međutim, sa druge strane svakodnevno smo obasipani informacijama koje ukazuju na katastrofalno stanje u srpskoj privredi, investicijama kojih praktično nema. Sve to je rezultiralo u oštrim merama vlade koje su usmerene ka štednji i smanjenju opštih troškova. A znamo da to ne može da zaobiđe ni ulaganje u nauku i istraživanje, koje je ionako na najnižem nivou. i Kao da je srpska naučna Kartagina.

U Srbiji se naučno – istraživačka delatnost uglavnom odvija u okviru visokoškolskih institucija. A takođe i nezavisnih naučno – istraživačkih institucija, koje se kod nas još uvek nazivaju instituti. Broj visokoškolskih institucija koje su u privatnom vlasništvu tokom ovoga veka značajno je porastao. Istovremeno naučni instituti su još uvek u najvećem broju u državnom vlasništvu. Instituta koji su istraživački deo velikih kompanija, kao što je to bilo u „socijalističkoj“ Jugoslaviji danas praktično i nema.

Sve se svodi na novac – Srpska naučna Kartagina

Shodno pomenutoj vlasničkoj strukturi može se slobodno reći da je država u ogromnom procentu (bilo bi neukusno licitirati procentima) finansijer naučno – istraživačke delatnosti u Srbiji. Koliki se procenat naučno – istraživačke delatnosti ostvaruje kroz direktnu saradnju istraživačkih subjekata i privrede nije poznato. Ali neće se puno pogrešiti ako se kaže da je veoma mali. Svakom ko se odgovorno odnosi prema trošenju sredstava uloženih u istraživanje, koja se izdvajaju iz budžeta Srbije, nameće se pitanje koji deo tih sredstava se vraća državi, kroz nove tehnologije, proizvode ili usluge nastale na bazi pomenutih istraživanja. Ili država, znači i građani koji de facto iz poreza koji plaćaju, finansiraju istraživanja, treba da bude ponosna na radove koje u „uglednim“ svetskim časopisima publikuju srpski istraživači.

S druge strane publikovani radovi iskristalisali su se kao osnovni parametar za napredovanje u nastavnička zvanja na univerzitetima. Odnosno istraživačka zvanja u institutima. Shodno tome može se izvesti zaključak da građani Srbije finansiraju nešto što je u suštini privatna stvar nastavnika i istraživača. Doprinos koji oni kroz svoj istraživački rad daju državi, kroz podizanje nivoa njenog tehnološkog razvoja, privrednih mogućnosti i slično, samo je deklarativan. To ne znači da treba ukinuti izdvajanja za naučno – istraživački rad. Već je neophodno izvršiti reviziju prioriteta u pogledu rezultata tog rada i njihovog vrednovanja.

U protivnom naučno – istraživački rad ostaće samo „čardak ni na nebu ni na zemlji“. Koji će se u budćnosti još više udaljavati od realnosti. A pad iz tih dostignutih visina biće samo teži i bolniji. Možda ćemo samo moći da žalimo što u društvu ne imadosmo nekog Katona Starijeg da nas konstantno podseća na moguće posledice.

5. oktobar 2014. godine

Posted on

Kud plovi brod visokog školstva u Srbiji?

Svakodnevne brige za egzistenciju, teška ekonomska situacija u kojoj se Srbija nalazi, potreba za otklanjanjem posledica elementarnih nepogoda koje su zemlju pogodile tokom proleća i leta jednostavno su iz fokusa pomerile neke važne društvene segmente koji su i te kako značajni za našu dalju sudbinu. Jedan od tih segmenata je svakako školstvo. Uvažavam nastojanja kolega sa srpskih univerziteta i instituta koji se trude da pokažu kako postoje rezultati naučno – istraživačkog rada. Pre svega iskazani kroz brojne radove objavljene u časopisima sa tzv. SCi lista, ali moram poput Katona starijeg da ponavljam – Ceterum censeo Carthaginem esse delendam. A iznova se mora postaviti pitanje – Kud plovi brod visokog školstva u Srbiji?

Naravno ja ne želim ništa da rušim. Samo moram da postavim pitanje. Kako je i pored tako briljantnih naučnih rezultata Srbija opet na jednom od svojih istorijskih minimuma? Kad budemo odgovorili na to pitanje mislim da ćemo moći realno da sagledamo vrednosti naučno – istraživačkog rada u srpskoj akademskoj zajednici, kao i implikacije takvog stanja na obrazovne domete srpskog školstva. Pre svega onog koje se naziva visoko školstvo.

Kakvo nam je visoko obrazovanje – Kud plovi brod visokog školstva u Srbiji?

Činjenica je da je visoko školstvo u Srbiji u prošlosti bilo teorijski orijentisano. Međutim, negativni efekti su se ublažavali kroz doškolovavanje za potrebe prakse na nivou samih radnih organizacija gde su se svršeni studenti zapošljavali. Mađutim, zamiranjem privrednih aktivnosti i nestajanjem velikih radnih sistema okviri za doškolovavanje u pogledu praktičnih znanja su se drastično suzili.

Nažalost otvaranjem novih visokoškolskih institucija u Srbiji povećao se broj svršenih studenata raznih profila, koji ne mogu da nađu zaposlenje pa na taj način steknu viši nivo praktičnih znanja u odnosu na znanja stečena tokom školovanja. To je značilo da su znanja svršenih studenata i dalje uglavnom teorijska, a ne praktična iako je jedna od osnovnih pretpostavki uvođenja studija po tzv. „Bolonjskoj deklaraciji“ upravo podrazumevala povećanje praktičnih znanja. Osnovni razlog ovakvog stanja je što su visokoškolske institucije postali svojevrsni profitni centri i to u vreme svetske ekonomske krize. A to nikako ne bi smele da budu. I zato ne treba da čudi drastično povećanje broja studenata doktorskih studija. Jednostavno nije na prečac poraslo interesovanje za nauku u Srbiji već izgleda da postoje neki mnogo važniji uzroci. Šta mislite koji su?

20. avgust 2014. godine

Posted on

Da li je stanje nepopravljivo kao što izgleda?

Ako nam leto u pogledu toplote i nije bilo baš naklonjeno onda je početak leta nagoveštavao vrele dane u akademskoj zajednici. Ovoga puta pažnja je bila usredsređena na izradu doktorata, koji su skoro postali moderna stvar današnje Srbije. Ili je to samo bila dimna zavesa da se građani Srbije zabave i da im se odvuče pažnja od nekih drugih važnih stvari. Međutim, tema je i dalje aktuelna, što se vidi po čestim napisima u medijima. Članovi akademske zajednice se svim silama trude da svoj rad prikažu u što boljem svetlu. Poneka vest, kao što su ove vezane za doktorate bace senku na sve ono što se dešava na planu naučno – istraživačkog rada i obrazovanja koje je sa njim povezano. A onda postavimo pitanje – Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda?

Činjenica je, da je nauka poslednjih dve do tri decenije uglavnom odvojena od privrednih tokova. I da se istraživanja uglavnom odvijaju po principu “umetnost radi umetnosti”. Rezultati istraživanja u principu služe da istraživači dobijaju odgovarajuće preference – doktorate, istraživačka ili nastavnička zvanja. Ovo je posebno na delu od kako se rezultati rada istraživača skoro isključivo vrednuju na bazi objavljenih radova u časopisima na tzv. Sci listama. U takvoj situaciji istraživači i nemaju interes da svoja istraživanja usmeravaju ka privredi, jer se to de facto ne vrednuje.

Takođe, učešće na projektima koje finansira Ministarstvo za nauku donosi u principu pristojnu novčanu naknadu. Posebno na univerzitetima, što još više “demotiviše” srpske istraživače da svoja istraživanja obavljaju kroz saradnju sa privredom. U takvoj situaciji u Srbiji danas postoji paradoks, da su se određeni indikatori nivoa naučno – istraživačkog rada poboljšali (broj objavljenih radova u časopisima sa SCi liste), a da je istovremeno uticaj tih istih rezultata na razvoj privrede faktički minoran.

Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda – pred još jednim izazovom

Istovremeno statistika i ne samo ona pokazuju da je broj odbranjenih doktorskih disertacija u ovom veku višestruko povećan u odnosu na prethodni period. Takođe, broj studenata doktorskih studija rapidno raste. Ove činjenice takođe ukazuju na “povećanje” obima i kvaliteta naučno – istraživačkog rada u Srbiji. Jer bi trebalo da najviši nivo obrazovanja bude odraz stanja u navedenoj oblasti. Pošto se direktno na nju naslanja. Međutim, diskusija koja se od pre par meseci vodi na planu mogućih plagiranja doktorata i njihovog kvaliteta te pokazatelje stavlja pod znak pitanja.

Ovo ukazuje da stanje u Srbiji na planu naučno istraživačke delatnosti i najvišeg nivoa obrazovanja koje se na njega naslanja u najmanju ruku nije dobro. Naravno najlakše je kritikovati. Najvažnije je pitanje da li se i na koji način stanje u ovoj oblasti u Srbiji može prevazići. Pre svega sa aspekta da nauka postane bitan i vidljiv faktor društvenog razvoja, jer ona sada to nije. Jer zidanje „čardaka ni na nebu ni na zemlji“ u kome će stanovati samo naučnici ne može biti od interesa ni za jedno društvo. Pogotovu ne za srpsko koje je siromašno, a tendencija daljeg siromašenja se nastavlja

Nauka vs. privreda

Zato je neophodno naučno – istraživački rad u Srbiji vratiti u korelaciju sa privrednim aktivnostima. Sredstva koja bi se dodatno ulagala u nauku treba pre svega usmeriti u školovanje mladih istraživača. Ali na način da oni permanentno budu uključeni u projektne aktivnsti fakulteta na kome se školuju u okviru doktorskih studija. Makar ravnopravno ako ne i prevashodno pri akreditaciji naučno – istraživačke delatnosti fakulteta vrednovati saradnju sa privredom. I ako u nju nisu uključeni svi nastavnici i saradnici takva institucija mora dobiti u najmanju ruku opomenu.

Ovo su samo neke od nabacanih ideja koje bi mogle da promene opštu sliku Srbije. I da imaju pozitivni povratni uticaj kako na naučno – istraživački tako i na privredni sektor. Nažalost najveći problem Srbije je upravo nepostojanje svesti o značaju sprege nauke i privrede. Što pre to shvatimo šanse za izlazak iz krize su realnije. Ali pitanje i dalje ostaje – Da li je stanje nepopravljivo, kao što izgleda?

30. jula 2014. godine

Posted on

Glava u pesku

U najnovijem izdanju vesti na planu nauke Zapadnog Balkana, koje prenosi portal AcademLink prikazano je istraživanje u okviru koga je zaključeno da „Hrvatska ne proizvodi doktore znanosti za tržište“ (http://www.academlink.com/blog/view/18000/poraavajue-istraivanje-hrvatska-ne-proizvodi-doktore-znanosti-za-trite). Čak da slično istraživanje u Srbiji pokaže i gore rezultate to nema značaja. Jer ovo što je utvrđeno u Hrvatskoj dovoljno govori o stanju visokog obrazovanja na ovim prostorima. Ali i opštedruštvenom stanju u zemljama nastalim iz nekadašnje SFRJ. Pominjanje stanja u EU i šire bio bi prevelik zalogaj. Možda je i tamo glava u pesku?

Nažalost ovakvo stanje samo je posledica dugogodišnjeg „zabijanja glave u pesak“. Jer je visokoškolsko obrazovanje već više decenija postalo element socijalne politike. Umesto da naglasak bude razvoju ljudskih resursa koji će obezbediti sveopšti razvoj društva. Ako se tome doda oblanda, koja je nešto mlađa, a koja kroz status samofinansirajućih studenata visokoškolskim institucijama pruža priliku da nadoknade ono što ima država uskraćuje – novac za pokriće materijalnih troškova. Ali i za podizanje nivoa zarada nije teško zaključiti da je visokoškolstvo značajno izgubilo na svojoj osnovnoj funkciji.

Kao potvrda istraživanja koja su sprovedena u Hrvatskoj dovoljno je pogledati broj samofinansirajućih studenata doktorskih studija na pojedinim fakultetima u Srbiji. I nepoštovanje kriterijuma za upis na iste i kriterijume za sticanje uslova za odbranu doktorske teze. Nijedan od navedenih faktora nije u bilo kakvoj korelaciji sa stanjem, a još manje potrebama privrede i tržišta radne snage u Srbiji. Neki fakulteti upisuju više studenata na doktorske studije nego na osnovne.

Gde su uzroci?

Na nekim fakultetima se uspeh na prethodnim studijama zamenjuje polaganjem dodatnih predmeta. Time se poništava neuspešnost (čitaj niska prosečna ocena na prethodnim nivoima studija). Objavljivanje radova u časopisima sa tzv. SCi liste postali su praktično jedini kriterijumi za „valjanost“ doktorskih disertacija. A svedoci smo postojanja tzv. predatorskih časopisa koji su na račun adekvatne novčane naknade objavljivali sve i svašta. Apostrofiranje nekih od njih u srpskoj „naučnoj“ javnosti samo je učinilo da mimikrija postane izraženija, a metode rada suptilnije. A glava je i dalje u pesku!

Stanje se ne može promeniti preko noći, jer je i proces stizanja na ove grane trajao decenijama. Međutim, odgovorno društvo mora da se suoči sa problemima identifikuje ih i odredi prioritete u pogledu aktivnosti koje mogu doneti promene. Moguće je da neke stvari i nisu tako teške i komplikovane i da se  ponešto može i brzo uraditi. Važno je izvaditi glavu iz peska.

1. maja 2014. godine

Posted on

Kad ja pođoh, …

Ovih dana, ali pre četrdeset godina, započeo sam svoj četvoromesečni život u Sarajevu. Tog julskog jutra stigao sam u njega kao vojnik upućen u prekomandu u kasarnu u Nedžarićima. Tramvaji još nisu bili krenuli pa smo ih kolega Mika i ja sačekali u prijavnici tadašnje kasarne „Maršal Tito“. Boravak u novoj kasarni započećemo u sobi dežurnog oficira, jer ćemo stići pre dolaska starešina. Ali ovo nije priča o vojničkim danima. ovo je podsećanje na grad, za koji slobodno mogu da kažem da je bila privilegija živeti u njemu. Makar i kao vojnik. I pre tog julskog jutra Sarajevo mi se često u prethodnih dvadesetak godina nalazilo na putu. Najčešće na proputovanju za Jadran. Ali tek tog leta i jeseni 1980. godine upoznaću sarajevske ćevape i kolače. U ćevapima ću najčešće uživati kod „Želje“ na Baščaršiji. A kolače i druge poslastice uglavnom ću „Ramisa“ i u „Egiptu“. Ponekad ću ući i u „Carigrad“ uglavnom zbog onih velikih šampita i baklava. A bozu ću obavezno ispijati u poslastičarnici naspram Bezistana.

U to vreme Sarajevo je za Beograd bilo Evropa. Ne zato što je imalo hotel istog naziva, već zato što su na sve strane bili kafići i picerije. A u Beogradu su te godine otvoreni prva picerija „MB“ u ulici Borisa Kidriča, a nešto ranije prvi i jedini kafić „Zlatni papagaj“ u ulici Vuka Karadžića. Nedeljom sam obično odlazio u restoran „Kamin“ koji se nalazio na Ilidži na obali Železnice, neposredno pre pešačkog mosta kojim se prelazilo na banjsku stranu ovog sarajevskog naselja. Tokom vojničkog boravka u Sarajevu mislim da nisam propustio nijedan dan da ne izađem u grad. Izuzeci su bili dani kada sam boravio na Jahorini i na tokom dva sedmodnevna odsustva. Ispočetka sam u gard izlazio čim bi starešine završile radno vreme. A onda sam prešao na režim – prvo popodnevni odmor, a onda posle pet sati, kad preladi pravac Baščaršija. Sarajevo je bilo grad sa dušom. Između ostalog to se videlo iz kroz odnos prema vojsci. Skoro da nije slučaja da, kada sam se sa drugim vojnicima našao u nekom od kafića, nije pala tura pića od prisutnih gostiju. Ovo će posebno doći do izražaja s jeseni kada se počelo govorkati o skraćenju vojnog roka, a posebno kada se to desilo za sve one koji su vojsku služili petnaest meseci. Jedne večeri sam morao da bežim iz kafića na Titovoj ulici, jer je čast stizala sa svih strana. A napolju je lilo kao iz kabla. Kiša je lila i kada sam početkom novembra završio vojnički boravak u Sarajevu.

Narednih deset godina skoro svake godine sam se vraćao Sarajevu. Makar samo da kod „Želje“ pojedem porciju ćevapčića. No bilo je i dana kada sam ostajao i da prespavam. To je bila prilika da se malo podsetim i sarajevskih noći. Posle kratke večernje posete Baščaršiji iz avgusta 1989. godine trebalo je da prođe punih 20 godina da se ponovo vratim Sarajevu. U međuvremenu mnogo toga se izdešavalo na ovim prostorima. Rane još nisu zacelile. Grad se promenio. Na prvi pogled mnoge stvari liče na one negdašnje. Ćevapčići se i dalje jedu kod „Želje“, kolači kod „Ramisa“ ipak nisu kao nekada. U „Egipat“ nisam svraćao. Uglavnom u Sarajevu više nisam bio leti kada se karamel sladoled tamo neizostavno mora probati. Restoran „Kamin“ je sada na novoj lokaciji u Istočnom Sarajevu. Sada posećujem Pivnicu u okviru Sarajevske pivare, koja mi je kao vojniku bila nepoznanica. Nekako se ustežem da proverim da li grad i dalje ima dušu. Jednostavno se plašim ishoda takve provere. Ono što je sigurno ostalo je setna sevdalinka, neizbežni simbol Bosne i Sarajeva. I pesma „Kad ja pođoh na Bembašu“ svojevrsan himna grada na Miljacki. Setna sefardska melodija tokom vremena postala je ono što nas uvek vraća i tera da se Sarajevu vraćamo.

Posted on

Nemam dilemu

Opet je na tapetu „Bolonja“. Studenti u Srbiji su pokrenuli akciju potpisivanja peticije za ukidanje „Bolonje“. Ta akcija i sve priče koje su pratile uvođenje „Bolonjskog procesa“ u srpsku visokoškolsku obrazovnu praksu nameću više pitanja. Ali samo par njih je suštinsko. Šta je to bilo loše u visokoškolskom obrazovanju u Srbiji da ga je trebalo ad hoc prilagođavati nekim novim trendovima, pre svega u Evropi? Da li su neki elementi obrazovnog procesa definisani „Bolonjskom deklaracijom“ mogli da se realizuju i bez rezova koji su napravljeni po nekom zamišljenom diktatu koga u suštini i nema u deklaraciji? Da li je trebalo po svaku cenu sistem obrazovanja u Evropi, a time i u Srbiji prilagođavati tzv. američkom modelu, jer će se time tobože obezbediti veća efikasnost studiranja? Ja nemam dilemu.

Činjenica je da obrazovni proces ne može da se promeni preko noći. Potrebno je vreme da se iskristališu dobre i loše strane novog procesa. Zar to nismo iskusili kroz uvođenje usmerenog obrazovanja u srednje škole pre tri decenije. Posledice se još uvek osećaju! Upravo su se zato posledice „Bolonje“ možda i brže osetile. Jer posle ovih par godina iskustva sa novim pristupom u visokoškolskom obrazovanju slobodno mogu da konstatujem da samo ovaj nivo obrazovanja spustili ka srednjoškolskom obrazovanju.

Možda je povećana efikasnost studiranja i znanje izraženo kroz srednje ocene studija. Ali se bojim da je znanje u onom funkcionalnom smislu drastično palo. Jer studenti sve manje uče kako se razmišlja, da bi se sutra lakše mogli snalaziti u nepoznatim situacijam. Na delu imamo upravo suprotan trend da se na ispitu/kolokvijumu očekuju zadaci u kojima će oni prepoznati ono što su obrađivali tokom nastave. Iskustva iz neposredne prakse pokazuju da čak i najpoznatiji fakulteti u Srbiji školuju takve kadrove.

Večito pitanje krivice, a ja nemam dilemu

Naravno u ovakvim situacijama nameće se pitanje – ko je kriv? Sigurno je važno znati odgovor i na takvo pitanje bar zbog toga da isti ne bi ponovo bili u situaciji da ponavljaju greške. Makar samo pokušavali da poprave postojeće stanje. Mislim da niko ne spori potrebu za permanentnim prilagođavanjima visokoškolskog obrazovanja promenama koje se dešavaju na tehničko – tehnološkom pa i civilizacijskom planu.

Svakako da je u tom poslu postizanje efikasnosti jedan od najvažnijih ciljeva. Ali on ne sme da bude u koliziji sa kvalitetom znanja koje studenti treba da ponesu po okončanju studija. S druge strane sigurno je značajna intencija „Bolonjske deklaracije“ o jedinstvenosti akademskog prostora u Evropi. A upravo su to stvari koje su u praktičnoj realizaciji „Bolonjskog procesa“ najmanje zastupljene.

Nema sumnje da stvari treba menjati i tražiti prava rešenja. Jer samo konstatovanje da postoje problemi i lamentiranje nad posledicama može samo da pogorša i onako loše stanje. Nažalost u Srbiji za to trenutno nema volje.

8. aprila 2014. godine

Posted on

Prikoči malo

Odmah ću priznati da sam pomalo konzervativan, što valjda priliči mojim godinama. Pre skoro četiri decenije na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu bio sam član Veća elektronskog odseka. Raspravljalo se o novim nastavnim planovima i programima (danas se valjda kaže kurikulumu). Najžešća diskusija se vodila oko toga da li usmeravanje budućih inženjera treba vršiti ranije ili ostati na dotašnjoj praksi u kojoj su se studenti usmeravali tokom osmog i devetog semestra studija. Te 1976. godine svet je već bio u punom zamahu poluprovodničke revolucije. I sam ću toga postati svestan već sledeće godine kada budem počeo da radim u Institutu „Mihajlo Pupin“. Ali u četvrtoj godini studija još uvek sam se uglavnom upoznavao sa opštim stvarima iz elektronike.

Danas kada sam na pragu kraja radnog veka ne žalim što sam imao prilike da tokom studija steknem široko obrazovanje iz elektrotehnike. Često mi je to znanje bilo od koristi iako sam sve vreme delovao u oblasti računarske tehnike i primene njenih tekovina. Da ne zaboravim, na ETF – u je tada odlučeno da se zadrže studije sa širokim obrazovanjem, a da se usmeravanje obavi kao i do tada tokom osmog i devetog semestra studija. Iako smo živeli u „velikoj“ Jugoslaviji sa više od 22 miliona stanovnika, sa privredom koja je još uvek imala pozitivne trendove neko je pametno ocenio da smo mala zemlja da bi školovali usko specijalizovane stručnjake.

Prikoči malo - iako se sve brzo menja

Nažalost sve se brzo promenilo. Na sve strane su počele da niču visokoškolske ustanove koje su svojim studijama počele da mašu poput crvenog maramčeta, a sve objašnjavajući da nude školovanje za struke budućnosti. Jedan od takvih struka su informacione tehnologije. Danas je u Srbiji teško naći fakultet koji ne nudi studije u ovoj oblasti. A pitanje koje se nameće je krajnje prosto. Šta će da radi „stručnjak“ koji završi studije informacionih tehnologija? Da li se on sprema da se bavi programiranjem? Za to su se stručnjaci do sada školovali na različitim fakultetima i bili prilično uspešni kasnije u tom poslu.

Nisam siguran da takvi fakulteti svojim studentima nude znanja iz oblasti informatičkog hardvera (ma šta to značilo). Kao što to mogu da ponude fakulteti elektrotehničkog usmerenja. Možda neko misli da će budući stručnjaci raditi na planu telekomunikacija ili računarskih mreža. I ta znanja su već dostupna na mnogim klasičnim školama i to na najvišem mogućem nivou. Pa zašto onda nuditi nešto što samo moderno zvuči. A uvedeno je da bi se generalizovao svetski trend kao informatičkog društva. Ili je na delu tzv. „opsena prostote“. Možda treba reći – prikoči malo!

26. marta 2014. godine