Nisam pisao skoro dva meseca. Nije da nije bilo tema, pogotovu onih letnjih, neobavezujućih. Iskoristio sam ovaj mali predah od korone da manje vremena provedem pored računara. Ali sada se polako privikavam kućnoj varijanti življenja. A i iskoči zanimljiva tema, kojoj ne mogu da odolim. Jer svi mediji zagrmeše – Beogradski univerzitet ispao sa „čuvene“ Šangajske liste. Teško je prihvatiti da jedna od nacionalnih institucija, i to ona koja je kao takva zapisana u Zakonu, padne na tako niske grane. I onda krenu traženje krivca, umesto suočavanje sa istinom. Po društvenim mrežama krenuše komentari znanih i neznanih. Kriva je država, što malo ulaže u nauku. Krivi su zaposleni na Univerzitetu, itd. Nigde ne videh da se neka relevantna institucija pozabavila time. Ako uopšte i treba da se bavi. Jer, ne samo oni neupućeni svi treba da se zapitamo – Koliko je ta famozna „Šangajska lista“ uopšte relevantna za vrednovanje univerziteta. Pogotovu ono koje bi u obzir uzelo najšire moguće kriterijume. A ne samo broj objavljenih radova u korelaciji sa rangom časopisa u kojima su objavljeni i citiranošću tih istih radova.
Možda upravo u tom grmu i leži zec, jer se otprilike zadnju deceniju i po vrednovanje naučno istraživačkog rada kod nas svelo upravo na prebrajanje objavljenih radova. Valjda se mislilo da će se pukim kvantifikovanjem rezultata doći do preko potrebnog kvaliteta istraživača i nastavnika na univerzitetima u Srbiji. Kao rezultat toga došlo se u situaciju da zaposleni u naučno istraživačkom sektoru na svojim stolovima pod obavezno drže tabelu u kojoj registruju svaki novi poen potreban za napredovanje u službi. I sve je nekako podređeno tome, kako steći potreban broj bodova koji će sigurno značiti prelazak na viši nivo u hijerarhiji. Komisije koje treba da procene kvalitet kandidata ne preostaje ništa drugo do da provere da li su dobro izbodovani radovi i da čli je zbir tačan. nema razgovora sa kandidatima, neposrednog uvida u njihovo razmišljanje i procene da li zaslužuju da ponesu više zvanje. Ako se zna unapred koliko koji rad nosi bodova istraživači i nisu motivisani da prikazuju više nego što im je potrebno. Možda u tome leži jedan od uzroka što je došlo do pada beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi.
Ovaj blog je otvorio samo jedno od pitanja koje tišti naučno istraživačku delatnost u Srbiji. Njime je još jednom pokazano kako put do pakla obično vode dobre namere. U ovom slučaju je to bio pokušaj objektivizacije vrednovanja rezultata naučno istraživačkog rada. Što se vrlo brzo izvrglo u svoju suprotnost. Nažalost problemi se samo gomilaju, a ništa se ne preuzima da bi se makar to sprečilo. O razmišljanjima kako izaći iz vrtloga u koji smo upali da i ne govorimo. Ona se nakratko jave samo povodom situacija, kao što je pad Beogradskog univerziteta na Šangajskoj listi. Zašto to nije permanentna aktivnost svih veliko je pitanje. Možda nekome odgovara ovakvo stanje, a možda se plašimo suočavanja sa istinom.