Blog

Posted on

U bespuću nauke

Sve vreme pokušavam da pišem o nekim temama koje nisu vezane za moju profesionalnu delatnost. Ali ne ide. Opravdanje se samo nameće. Za koji dan će pola veka kako sam vezan za elektrotehniku – elektroniku – računarstvo. Nekako baš tim redosledom se vrti moj stručni angažman. S tim što je računarska petlja svakako najveća.

I sada u penziji se trudim da pratim tokove razvoja pomenutih oblasti. Naravno prvenstveno računarstva. Ali pri tome se ne može zanemariti tehnologija, posebno poluprovodnička. I alternativni izvori električnog napajanja. Jer džaba računari ako nema električnog napajanja. U sklopu toga pratim i šta se dešava na polju nauke i istraživanja. I opet je na prvom mestu računarstvo. Naravno najviše me interesuje ono čime sam se najviše bavio – arhitektura računara. Kad je nauka u pitanju interesuje me odnos istraživanja kod nas i u svetu.

Ono što moram da primetim to je da su kod nas istraživanje i nauka previše individualizovani. Tačnije u funkciji su probitačnosti pojedinca, a ne zajednice. Stvari su postavljene na glavu, a ne na noge. U takvim uslovima uspeh zajednice se definiše preko prostih rezultata pojedinaca. Kako drugačije shvatiti činjenicu da na poziciju istraživačkih institucija na raznim listama mogu da utiču rezultati par pojedinaca. Jer to onda omogućava velikoj većini istraživača da egzistira u prividu bavljenja naučno istraživačkom delatnošću. Shodno tome postoji veliki problem u vrednovanju rezultata naučno istraživačkog rada. Međutim, iza toga stoji još jedan, možda veći problem. Da li su naučno istraživački projekti, koji se realizuju u Srbiji zaista primereni našem tehnološkom razvoju. Ili se radi o „istraživanjima radi istraživanja“. A onda se vraćamo na početak – da bi se time opravdalo postojanje armije istraživača.

U poslednje četiri decenije desila su se dva ključna momenta, koja su nauku u Srbiji bacila na kolena. Nažalost, kako to obično biva sve se odigralo po onom biblijskom – „Put do pakla je popločan najboljim namerama“. Prvi kolac u sanduk domaće nauke zabijen je polovinom osamdesetih godina novim zakonom o naučno istraživačkoj delatnosti. Uveden je cenzus kojim su definisani uslovi po kojima neka institucija može da bude naučno istraživačka. Morala je da ima najmanje pet doktora nauka i deset magistara. Umesto da se zvanje doktora nauka stiče zato što se neko bavi naukom, stvari su postavljene na glavu. Pa je ispalo da naukom mogu da se bave samo doktori i magistri.

Drugi veliki promašaj je nastao na dva koloseka. Prvi je bilo uvođenje doktorskih studija, koje su drastično (nije prejaka reč) devalvirale kvalitet doktorskih disertacija. A time i kvalitet istraživača. Na drugom koloseku se pokušalo sa uvođenjem sistema vrednovanja kvaliteta naučno istraživačkog rada. Motiv je bio da se  istraživački projekti koje finansira država realizuju kvalitetnije. Međutim, to se svelo na uvođenje radova koji su objavljeni u časopisima sa impakt faktorom, kao jedinim kriterijumom. Isti kriterijum postao dominantan i kod vrednovanja kvaliteta doktorskih disertacija odnosno napredovanja u nastavnička i istraživačka zvanja.

Shodno tome istraživači su bili prinuđeni da se okrenu jurnjavi za časopisima u kojima će publikovati svoje radove. Bojim se da smo pomalo i zaboravili afere sa časopisima Technics, Technology, Education and Management i Metalurgia International. Mislim da i danas ima sličnih časopisa. Ali sve je dobilo suptilniju formu. Sve ovo govori o uslovima u kojima se odvija naučno istraživački rad u Srbiji. Bez želje da omalovažim ičiji rad, mislim da bi bilo interesantno pokrenuti projekat kojim bi se utvrdili realni dometi nauke u Srbiji. Taj projekat bi trebalo da omogući sticanje uvida u realan uticaj realizovanih naučno istraživačkih projekata na sve sfere našeg društva. To podrazumeva i ocenu dobitaka koje je društvo dobilo i kroz izradu doktorskih disertacija. Bojim se da bi rezultati bili poražavajući. Možda bi to dovelo do otrežnjenja i pružilo nam šansu da izađemo iz lavirinta u kome se nalazi naša nauka.

Posted on

Stranputice Bolonje – III

U ovom nastavku razmišljanja baviću se praktičnom realizacijom „Bolonje“ u Srbiji. Može se reći da ono što se radi u domaćem visokoškolskom sistemu predstavlja našu interpretaciju Bolonjskog procesa. Činjenica je da kod nas na nivou celog obrazovanja nešto škripi. I to dugi niz godina. Neki će za uzrocima posegnuti u vreme uvođenja tzv. usmerenog obrazovanja. Problem je mnogo širi i dublji. Vladajući sistem školstva vuče svoje korene iz vremena kada je zemlja posle II svetskog rata krnula putem razvoja. Razvoj je u velikoj meri bio baziran na sopstvenim snagama. Trebali su nam stručnjaci širokog spektra znanja. Na jednoj strani trebali su istraživači, koji će razvijati nove stvari. A na drugoj strani, trebali su inženjeri praktičari koji će rezultate istraživanja pretočiti u proizvode potrebne kako domaćem tako i stranom tržištu. Nažalost taj razvojni elen nije potrajao, tako da se domaća industrija počela oslanjati na tuđa rešenja.

S jedne strane visoko školstvo, tačnije njegova obrazovna struktura se nije prilagođavala promenama u privredi. Početkom sedamdesetih godina visokoškolstvo je postalo amortizer za povećan nivo nezaposlenosti. Jedna od posledica toga je da se povećavao broj obrazovnih institucija. Što se posebno desilo na prelazu vekova. Došlo je do otvaranja novih fakulteta van dotadašnjih univerzitetskih centara. Takođe, mnogi fakulteti su počeli da otvaraju svoje obrazovne centre širom Srbije. Sve to je obrazlagano potrebom da se mladima što više olakša pristup obrazovanju i sticanju znanja. Uz sve to tehničko – tehnološka dostignuća su sporo nalazile primenu u obrazovnoj praksi. Pristupanje Srbije, tačnije SR Jugoslavije „Bolonjskoj deklaraciji“ otvorilo je put za promene u visokoškolskom obrazovanju. Samo neobjektivan i nedobronameran čovek neće reći, posle dvodecenijskog praktikovanja „Bolonje“, da su posledice skoro katastrofalne. Gledano spolja predložene promene i nisu bile loše. Nažalost njihova realizacija pokazala je sve slabosti našeg obrazovnog sistema.

Pre svega promene koju su predložene i usvojene nisu bile praćene odgovarajućim izmenama u praktikovanju obrazovne delatnosti. Zadržan je stari koncept ex catedra teorijske nastave praćene računskim vežbama. Umesto da se poveća obim praktične nastave, kroz laboratorijske vežbe. Osim toga zadržan je koncept asistenata, kao stalno zaposlenih. Istina oni su se sada regrutovali iz redova studenata doktorskih studija. Trajanje radnog odnosa je ograničeno na šest godina. Ali je taj zakonski okvir po pravilu bio izigravan. S druge strane asistenti su neretko doktorske studije realizovali na drugim fakultetima, što se negativno odražavalo na njihov rad na matičnom fakultetu. Kao prvo ta podeljenost između dve institucije utiče na adekvatan radni doprinos na oba polja. S druge strane tematika doktorskih studija najčešće je u nesaglasnosti sa predmetom vežbi na kojima je asistent angažovan. Na kraju rezultati istraživanja u okviru doktorskih studija pripadaju fakultetu na kome se studije realizuju. Na taj način ispada da fakultet koji zapošljava asistenta podržava rad druge visokoškolske ustanove. Pogotovu što često svojim asistentima plaća doktorske studije.

Možda bi posebnu pažnju trebalo posvetiti načinu realizacije nastave i provere znanja, jer je tu, uslovno rečeno došlo do najvećih promena. Pre svega došlo je do vrednovanja predmeta prema tzv. ESPB (Evropski Sistem Prenosa Bodova). Ovim se želelo kvantifikovati znanje stečeno prema vremenu potrebnom da se savlada gradivo u okviru određenog predmeta. Načelno se smatra da svaki bod „vredi“ 25 – 30 sati rada. Ako se pak pogleda raspored bodova po predmetima na fakultetima u Srbiji, primertiće se da uglavnom postoji uravnilovka, tj. da većina predmeta ima isti broj bodova. Razlog tome najčešće nije optimizacija gradiva i znanja koje treba steći na nivou predmeta. Mnogo češće se ovo bodovanje tretira kao davanje značaja pojedinim predmetima. Zbog toga se, da se ne bi diralo u sujetu profesora pribegava davanje istog broja bodova najvećem broju predmeta.

Ocena koju studenti dobijaju na kraju više nije rezultat provere znanja koja se ostvaruje kroz pismeni i usmeni deo ispita. Sada na ocenu utiče mnogo veći broj faktora, kao što su prisustvo nastavi, izrada domaćih zadataka, seminarski radovi i naravno završni ispit. Na prvi pogled to zvuči primamljivo, jer se vrednuje celokupna aktivnost studenta. Mađutim, iza toga se krije puno zamki. U slučaju studenata studije su postale trka za bodovima umesto znanjem. Pošto neispunjenje tzv. predispitnih obaveza može da spreči polaganje ispita studenti se više bave formalnim umesto stvarnim aspektima studija. S druge strane nastavnici, po pravilu ne vode računa o ukupnosti obaveza studenata. Jednostavno bave se isključivo obavezama kohje studenti treba da ispune obaveze vezene za njihov predmet. Pri tome se ne vodi računa o obavezama koje studenti imaju na drugim predmetima. To se najčešće odnosi na termine kolokvijuma, odbrana domaćih zadataka i ili izrade seminarskih radova.

Zbog toga su studenti prinuđeni da često protiv svoje volje odsustvuju sa predavanja. Ali, imajući u vidu značaj predispitnih obaveza često to rade dobrovoljno. To se dodatno pravda mogućnošću da se uči iz knjiga ili preko informacija sa Interneta. A često se opravdanje nalazi u tobože lošim predavanjima nastavnika sa čijih su predavanja odsustvovali. Navedene situacije su vrlo često posledica lošeg rada fakulteta kao institucije. Jednostavno sve je prepušteno pojedincu, tj. nastavniku, jer izostaje kontrola od strane prodekana za nastavu ili Nastavno – naučnih veća.

U trodelnom razmišljanju o visokom školstvu u „doba Bolonje“ pokušao sam da ukažem na glavne nedostatke. Naravno ovo je moje lično mišljenje. Siguran sam da se mnogi, pogotovu oni koji su aktivni učesnici visokoškolskog obrazovanja neće sa njim složiti. Ali krajnje je vreme da svi izvučemo glavu iz peska. I da otvorenih očiju sagledamo stanje i donesemo odgovarajuće zaključke. Do tada ćemo se verovatno hvaliti mestima na raznim belosvetskim listama. Uveravajući i sebe i druge da nam je malo ko ravan.

Posted on

Stranputice “Bolonje” – II

U prvom nastavku razmišljanja na ovu temu bavih se okvirom u kome se danas odvija visokoškolsko obrazovanje u Srbiji. Zakon koji je regulisao ovu oblast na kraja prošlog veka bio je prilično rigidan, što se tiče nezavisnosti univerziteta od vlasti. Novi Zakoni koji su donošeni na početku ovoga veka, kao što sam prethodno rekao na neki način je u život i rad viskokoškolskih ustanova vratio samoupravljanje. Očekivalo se da akreditacija obrazovne i naučno istraživačke delatnosti zavede red u univerzitetske sredine, ali to se nije desilo. Donekle se može naći opravdanje za prvi viklus akreditacije, jer se radilo o novini . Ali ono što je tada propušteno da se uradi, u kasnija dva kruga akreditacije nije ispravljeno. Čak su napravljene nove greške. To se pre svega odnosi na ispunjenost uslova fakulteta za postojanje određenih studijskih programa. I kompetentnost nastavnika za izvođenje nastave.

Pored postojećih studijskih programa fakulteti su masovno počeli da akredituju popularne smerove sa ciljem da privuku što veći broj studenata. Zahvaljujući tome fakulteti su širili svoju obrazovnu delatnost i malo po malo počeli da liče na „male univerzitete“. Zbog toga unutar nekih univerziteta u Srbiji postoje fakulteti koji imaju iste studijske programe. To je posebno izraženo u obrazovanju u oblasti računarstva, informacionih tehnologija i menadžmenta. U takvim uslovima gde postoje studijski programi koji se dosta razlikuju postavlja se pitanje broja nastavnika koji treba da takvu nastavu izvedu kvalitetno. Pošto bi se pokazalo da bi to zahtevalo značajno povećanje broja nastavnika fakulteti se u procesu akreditacije služe raznim marifetlucima. Posledica toga je da pojedini nastavnici predaju previše predmeta. Ili pojedine predmete predaju nekompetentni nastavnici.

„Reforma“ visokoškolskog obrazovanja ima za posledicu i sve izraženiju činjenicu da se nastavničkim pozivom bave osobe koje de facto nemaju praktičnih iskustava u struci. Tj. postaju nastavnici odmah po završetku doktorskih studija. Tako da ceo svoj radni vek provedu na fakultetu. Često se može čuti da oni stručna znanja stiču kroz izradu naučno istraživačkih projekata. Međutim, dobro upućeni u ovu problematiku znaju da u najvećem broju slučajeva cilj pomenutih istraživanja nije sticanje i potvrda stručnih dometa. Po pravilu jedini rezultat tih istraživanja su radovi objavljeni u časopisima i konferencijama. Ređe se, kao rezultat sreću tehnička rešenja ili patenti. Praktično je zanemarljiv broj naučno istraživačkih projekata čiji su rezultati dobili svoju privrednu realizaciju. Tome je u velikoj meri doprinelo i resorno ministarstvo, koje više od decenije finansira projekte, koji su trebali da budu završeni krajem 2014. godine. Istraživači uključeni u projektni ciklus iz 2011. godine de facto dobijaju nagradu za nerad.

Pored neiskustva nastavnika dodatni problem predstavlja i njihova nekompetentnost. Tačnije bavljenje nastavničkim pozivom u oblasti za koju se nisu školovali kroz prethodne nivoe studija. Što je naročito nepovoljno ako određena znanja iz struke koju predaju nisu upoznali i praktikovali tokom doktorskih studija. U slučaju računarske tehnike, gde se najlakše prihvata ekspertiza, može se uočiti da je njihova veza sa pomenutom strukom uglavnom na nivou korišćenja računara. Treba napomenuti da je poznavanje rada na računaru, odnosno odgovarajućih programskih alata uslov bavljenja bilo kojom strukom. U najmanju ruku doktore nauka, koji su za potrebe svojih istraživanja koristili računar i različitu programsku podršku tretirati kao stučnjake za računarstvo je nekulturno. Čak i kada su sami morali da se bave programiranjem. Međutim, kada bi se napravila analiza obraovnog pedigrea i stručnih znanja nastavnika računarstva na fakultetima u Srbiji došlo bi se do frapantnih saznanja.

Na kraju treba dati osvrt i na nastavni plan i program studijskih programa ili famozni kurikulum, kako mu se danas tepa u Srbiji. On se u velikoj meri kroji prema željama pojedinca, tj. nastavnika. To znači da se pod plaštom određene struke studenti primoravaju da uče ono što nastavnici znaju ili žele da predaju. U slučaju računarstva često se u nazive predmeta ubacuje reč računar, da se „Vlasi ne bi setili“, kako se to obično kaže. Računarska tehnika je infrastrukturna struka u okviru koje treba da se školuju budući projektanti, računara, računarske opreme i softverske podrške za rad računara. S obzirom na iskustvo nastavnika, njihova stručna znanja i sadržaj nastavnih planova i programa postavlja se pitanje koliko to obezbeđuju fakulteti u Srbiji.

Očekivalo se da će „Bolonjski proces“ otkloniti mnoge nedostatke visokoškolskog obrazovanja u Srbiji. Međutim, to se nije desilo. Studijski programi su ili ostali na nivou tradicije ili su definisani po principu popularnosti. Izostalo je korelisanje sa tehnološkim razvojem Srbije i stanjem njene privrede. Masovno školovanje menadžera i informatičara kakose popularno kaže nije praćeno proverom gde oni rade i kojim se poslovima bave. Objektivno govoreći problem koji su navedeni u ovom tekstu ne treba nužno vezivati za „Bolonju“. Ali s obzirom na osnovne intencije sa kojima je usvojena „Bolonjska deklaracija“ bilo je očekivano da novi pristup obrazovanju ublaži dotadašnje nedostatke. Nalost to se nije desilo. Čak se može reći da je došlo do dodatnog propadanja visokog školstva u Srbiji.

Posted on

Stranputice “Bolonje”

Skoro će pune dve decenije kako je u naše visokoškolsko obrazovanje uvedena tzv. Bolonja.proteklo je sasvim dovoljno vremena da se mogu sagledati rezultati promena koje je taj čin doneo ovom nivou obrazovanja. Onako ad hoc manje više svi se slažu da je praktična primena bila neuspešna. Nismo dobili stručnjake koji posle završenog fakulteta mogu neposredno da se uključe u privredne tokove. Horizontalna pokretljivost studenata, bar što se tiče domaće akademske scene praktično ne postoji. A to su bile glavne pretpostavke uvođenja „Bolonje“. O realizaciji doktorskih studija, koje su de facto pretrpele najveće izmene mislim da ne treba trošiti reči. Slobodno se može reći da je došlo do inflacije „doktora nauka“. Ali njih nema u privredi, jer bi svi želeli da se uhlebe u istraživačkom i obrazovnom sektoru. Dobri poznavaoci stanja u privredi Srbije i naučno istraživačkom sektoru, pre svega sa aspekta plata znaju odgovor.

Jasno je da se ova problematika teško može da posmatra izvan konteksta ukupnih društveno – ekonomskih i naravno političkih odnosa. Zbog toga mišljenje pojedinca može lako da dobije prizvuk kritizerstva. I shodno tome može doći na tapet tek sa radikalnom promenom ukupne politike i njenim uticajem na obrazovni i istraživački proces. Ali o nekim aspektima života i rada fakulteta kao obrazovne i istraživačke institucije treba čuti mišljenje i pojedinca. Pogotovu ako poseduje dovoljno iskustva u radu u datom sektoru. Iako smo još početkom poslednje decenije prošlog veka proglasili vraćanje na kapitalistički sistem društveno – ekonomskih odnosa neki relikti socijalizma su ostali. Pre svega mislim na sistem samoupravljanja koji je nastavio da živi u visokoškolskom obrazovanju. Čak je ono prisutno u još otvorenijem vidu nego kada je bilo vladajući sistem.

Pod plaštom autonomije državni univerziteti (fakulteti) su se „izborili“ za relativno blagu kontrolu države u njihovo poslovanje. Iako zakonski, država tj. Vlada Republike Srbije, ima obavezu da delegira svoje predstavnike u upravljačka tela to je često izostajalo. Shodno tome država u principu nije imala čak ni formalan uvid u njihovo poslovanje. Na stranu to što su, i kada su bili delegirani, predstavnici države u upravljačkim organima često bili iz redova nastavnika sa istog univerziteta. Zahvaljujući tome izostajala je kontrola načina trošenja sredstava koje je država obezbeđivala za rad fakulteta. A posebno sredstava koje su fakulteti ostvarivali iz školarine ili drugih sopstvenih prihoda. Pri tome se pre svega misli na izdvajanje sredstava za obezbeđenje dobrih uslova za studiranje. I tu konačno dolazimo do pitanja koje je postavljeno na početku – „Šta je donelo uvođenje „Bolonjskog procesa“ u naše visokoškolsko obrazovanje“?

Posted on

Vreme razmišljanja

Proleće 2022. godine donelo je svetu nova iskušenja. Još se nismo ratosiljali pandemije virusa Covid – 19, a nad svetom su se začule ratne trube. Po ko zna koji put stanovnici Zemlje su počeli da se svrstavaju na različite strane što neminovno nosi opasnost od rešavanja spornih pitanja na najgori mogući način – ratom. Rat od pre tri decenije, za koji su mnogi tvrdili da to i nije bio, podsetio nas je da ni Evropa nije imuna od takvih dešavanja. Ako smo to smatrali incidentom, kao i bombardovanje Jugoslavije 1999. godine onda napad Rusije na Ukrajinu definitivno ukazuje da je ratno stanje u Evropi jasna realnost. Ma koliko se trudili da imamo privid normalnog življenja teško da ćemo izbeći posledice koje stanje rata u našem okruženju nosi sa sobom.

Stanje u kome se nalazi svet, a posebno Evropa tera svakog slobodoumnog čoveka na razmišljanje. Ali izgleda da tako ne smatraju oni koji misle da su pozvani da na svoj način rešavaju civilizacijske probleme. Jer dok mi mislimo da uvek postoje bolja rešenja od rata, oni nas uveravaju da upravo zbog nas sve to i rade. Što zbog toga ginu nevini ili što će njihov broj, potencijalno rasti geometrijskom progresijom za njih je samo – kolateralna šteta. Činjenica je da je čovečanstvo suočeno sa problemom energije. Usuđujem se da kažem da enormna potrošnja energije nije uslovljenja samo realnim potrebama čoveka. Ogromne količine energije troše se nepotrebno. Istina poslednjih godina se govori o energetskoj efikasnosti i traženju alternativnih izvora energije. Ali ipak kao da u čoveku pobeđuje misao koju je izrekao francuski kralj Luj XV – „Posle mene makar i potop“.

Shodno tome kao da nas ne interesuje šta ostavljamo generacijama koje dolaze iza nas. A i te generacije, još direktnije prihvataju pomenuti stav tako da se ne vidi svetlo na kraju tunela. Jer kao da je moto savremene civilizacije postala misao – „Sad i odmah“. Zbog toga kao da je nestalo empatije, tako neophodne za normalan život i funkcionisanje društva. Društvena solidarnost je svedena na nivo pojedinca i njegov osećaj odgovornosti za svet oko sebe. Zbog toga se ljudima uskraćuje pravo da razmišljaju na nivou društvene odgovornosti. I kao rešenje za sve probleme nameće se princip – „po džepu“. Dakle kazne, čime se čovek poništava kao misaono biće, sposobno da razlikuje dobro od lošeg. Zato je došlo vreme razmišljanja, kada treba staviti prst na čelo i ponovo se upitati – „Kud plovi ovaj brod“?

Posted on

Znaci pitanja

Nisam pisao puna dva meseca. Nije da nisam imao ideja, ali sam sebi počeo da postavljam mnogo pitanja. Pre svega da li ima smisla pisati o nečemu na šta nemaš uticaja. Ili o nečemo što neće doprti do onih koji bi to trebalo da čuju. Nažalost iskustvo, a izgleda i znanje danas nisu previše na ceni. Jer živi se od danas do sutra. A tu onda dominira ona čuvena uzrečica – „Neće valjda“. Zato me je juče u pozitivnom smislu dojmilo razmišljanje o budućnosti mlađeg kolege. Malo je onih koji tako razmišljaju ili bar javno o tome pričaju. Činjenica je da su neke struke danas na ceni. Najčešće su to zanimanja iz onog što se popularno naziva IT sektor. Zahvaljujući tome plate su dostigle do sada nezamislive nivoe na ovim prostorima. Nažalost imam utisak da malo današnjih poslenika u ovoj oblasti razmišlja do kada će tako biti.

Pripadam generaciji koja je delovala u ovoj oblasti, tačnije računarstvu i pre tehnološkog buma s kraja sedamdesetih godina prošlog veka. Spajala nas je misao da se razviju računari koji će olakšati život čoveku. Bilo je tu razmišljanja i o veštačkoj inteligenciji. Naravno išlo se i do nivoa kako učiniti da računar zameni čoveka. Ali treba reći da je sve nekako bilo u okviru realnih potreba. Danas posle više od četiri decenije sve se nekako promenilo. Realne potrebe su nekako ostale u drugom planu. Intenzivna primena računara je čak dobila i negativne kontekste. Pre svega u činjenici da je umesto da računar bude čovekov sluga – čovek postao gotovo „rob“ računara. Jer kako drugačije objasniti činjenicu da ujutru prvo sedamo za računar ili mobilni telefon, koji je de facto računar, ne ispuštamo iz ruku ni na pešačkom prelazu.

Sigurno je da su računari omogućili skoro dramatične promene u ljudskim životima. Ali se postavlja pitanje da li je sve to i zaista donelo dobrobit čovečanstvu. Globalna povezanost računara putem Interneta donela je jednu važnu dimenziju u naše delovanje. A to je pre svega trenutnost, kad su u pitanju finansijske transakcije, prenos informacija, itd. Ali, kao da ne primećujemo „bočne efekte“ takvog pristupa. Slanjem informacija u vreme, kada to nije ni vaspitano ni opravdano stvara se utisak da pojedinci rade 27/7. Iako u suštini svoj posao ne obavljaju u vreme kada je to normalno po svim merilima. Takođe, tekovine računarske ere se primenjuju za sve i svašta. Čak se to predstavlja kao nekakav veliki naučni doprinos. A iza svega se ipak krije samo ono što često nazivamo – opsena prostote.

Znam da ni ove reči neće dopreti daleko iako su upućene preko Interneta. Jer niko neće da se odrekne onoga što mu daje pravo da se ravnja sa drugima. Jer živimo u vremenu kad nam se mnogo toga dešava po pesnikovom – „Reče mi jedan čovek, na jednom mestu, …“. Moglo bi se ovde postaviti još mnogo pitanja, koja na prvi pogled čak i nemaju mnogo veze sa računarskim dobom. Ali sve mi to nekako liči na „ispravljanje krivih Drina“. Verovatno treba da dobro lupimo glavom o zid da bi možda stavili prst na čelo. Ovako ćemo biti samo nemi posmatrači događaja.

Posted on

Novo na Portalu

Trudim se da budem ažuran u pisanju na Portalu. To uvek nije moguće, jer me u međuvremenu privuku neke druge obaveze i interesovanja. Ipak se trudim da započeto ne ostane nedovršeno. Između ostalog to se odnosi na beleške sa putovanja. Blizu sam da zaokružim rubriku Tour de Yugoslava u kojoj pišem o putovanjima kroz nekadašnju Jugoslaviju. Trenutno se bavim letovanjima u toku osamdesetih godina prošlog veka. Takođe, pokušaću da u narednom periodu osvežim tekstove koje sam davno napisao. Danas sam to uradio sa tekstom u rubrici TIM.

Posted on

Posle deset godina

Pre tačno deset godina donet je Zakon o visokom obrazovanju. On je na „velika vrata“ u srpsku obrazovnu praksu uveo tzv. Bolonju. Od tada povremeno se u raznim prilikama i na raznim mestima zapodene priča šta nam je ta promena donela. Da li nam je visoko školstvo sada bolje ili lošije. Bilo bi krajnje neozbiljno dati ad hoc odgovor, jer na stanje u ovoj društvenoj oblasti ne utiču samo principi na kojima ona počiva već i ukupno stanje u društvu, a posebno stanje u privredi i ekonomiji. A svi znamo da nam tu baš ne cvetaju ruže i to u dužem periodu. I to najmanje posle deset godina.

S druge strane i mnoge druge zemlje, koje ekonomski i privredno stoje mnogo bolje od Srbije u stalnom su procesu traženja načina da se stanje u visokom školstvu poboljša i prilagodi savremenim tehnološkim dostignućima. I to bez obzira što se smatra da i sada imaju dobar sistem na ovom nivou obrazovanja.

Lično mislim da se u Srbiji uglavnom zna gde su problemi i kako bi mogli da se reše. Međutim, visoko školstvo je već više decenija element socijalne politike našeg društva. Nijedna vlast nema hrabrosti da povuče radikalne poteze. Oni pre svega podrzumevaju bolju kontrolu rada na univerzitetima i prestanak sakrivanja istih iza nekakve samoproklamovane autonomije. Jer onaj ko daje novac ima i puno pravo da kontroliše kako se on troši. I da s pravom traži da fakulteti školuju struke potrebne našoj zajednici. A ne ono što sami fakulteti smatraju da je probitačno. Pri tome mislim da je neophodan strožija kontrola i kvaliteta studenata. Tj. đaka koji se upisuju na univerzitete, ali i kvaliteta nastavnog kadra koji predaje na univerzitetima.

U prvom slučaju fakulteti su prinuđeni da po pravilu zažmure na jedno, a neretko i oba oka kod prijema novih studenata, jer država finansira fakultete prema broju studenata, a ne njihovom kvalitetu. Zbog toga čak i tzv. elitni fakulteti upisuju mnogo više studenata nego što objektivno mogu da kvalitetno otškoluju. S druge strane doktorske studije, tačnije njihova realizacija na mnogim fakultetima stvara doktore nauka, koji kada okončaju studije nisu radno ravnopravni u stručnom smislu svojim kolegama koji su za to vreme praksu sticali kroz rešavanje praktičnih problema. Naravno to neće priznati ni fakulteti ni sami novi doktori. A ne treba zaboraviti da je u poslednjih deset godina u Srbiji broj doktoranata enormno povećan.

Iako su svi navedeni problemi poznati njihovo rešavanje se odlaže iz nepoznatih razloga. A pri tome vozovi prolaze. Srbija sve više ekonomski, privredno, pa i tehnološki zaostaje za razvijenim svetom zbog čega nije iznenađujuće što samosvesni i sigurni u svoje znanje boolje sutra traže na nekim drugim meridijanima.

5. novembra 2015. godine

Posted on

Donacije

U petak je na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku održana promocija edicije „Život i delo srpskih naučnika“. Ediciju je početkom 90 – tih godina pokrenula Srpska akademija nauka i umetnosti. Promocija je organizovana povodom izlaska iz štampe 14. knjige ove edicije. Kratko izlaganje o Atanasiju Nikoliću, prvom rektoru Liceja u Kragujevcu, imao je rektor Univerziteta u Kragujevcu prof. dr Slobodan Arsenijević. U njemu je upoznao prisutne samo sa delom onoga što je Atanasije Nikolić, inače rodom Prečanin ostavio na korist Srbima. Pri tome se rektor Arsenijević osvrnuo na nešto što se danas pojednostavljeno nazivamo DONACIJE. Nažalost kada se pomene ovaj termin obavezno se pomisli na poklanjanje materijalnih dobara. A zaboravlja na aktivnosti pojedinaca koje za sredinu, u kojoj se one ostvaruju, mogu biti i mnogo značajnije od materijalnih sredstava.

A upravo možemo naći brojne primere u kojima su pojedinci svojim samopregornim radom i zalaganjem bez prevelikog ulaganja postigli značajne rezultate i doneli prosperitet sredinama u kojima su delovali. Prevelika očekivanja da će samo novčane investicije i to još sa strane doneti toliko željeni napredak nisu dala odgovarajuće rezultate. Zato treba probati izvore i motore napretka potražiti u ljudima koji će svojim znanjem i inovacijama nadoknaditi hronični nedostatak novca. Da ne zaboravimo da je tokom nekih godina koje su ostale za nama u Srbiju u vidu donacija ušla pristojna svota novca, a da do očekivanog napretka nije došlo. Zato neka novčane donacije ostanu zadnje sredstvo za napredak.

5. aprila 2015. godine

Posted on

Stavimo prst na čelo

Odavno nisam pisao, a vreme se nekako provuklo. Ušli smo u bonus godinu finansiranja projekata od strane Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a očekuje se i raspisivanje novog konkursa za finansiranje projekat u novom ciklusu. Kao da su svi odahnuli, jer ništa bitno se nije desilo. Država, nije izvršila „seču knezova“, a istraživači su uglavnom zadovoljni onim što su dobili u protekle četiri godine. Naravno javno se negoduje što još uvek stigla tzv. kapitalna oprema, ali važno je da honorari nisu kasnili i da se nisu smanjivali. Da je potrebno da stavimo prst na čelo?

Nadam se da nadležni u Ministarstvu imaju pokazatelje uspešnosti investicija u nauku u proteklih četiri godine. Bar bi bilo dobro da znamo koliki su pozitivni efekti istraživanja na srpsku privredu, jer je to valjda osnovni razlog zbog čega se i ulaže u istraživanje. A možda i ne smemo da izađemo sa pokazateljima gde su završile pare koje su trebale da unaprede srpsku nauku. Ulaganje u opremu je opravdano. Ali šta ćemo sa onim silnim novcem kojim je plaćeno objavljivanje radova po „vodećim“ svetskim časopisima. Nema potrebe da nas podsećam na to. Znamo mi dobro šta je time sve postignuto. Ako smo mi zadovoljni i mislimo da je to opravdano, šta ima da se bune ostali zbog čijeg prosperiteta je to i urađeno. Koga je briga što je sve to urađeno na račun poreskih obveznika koji i nemaju baš neke velike veze sa velikim dostignućima srpske nauke. Ako je to realizovano putem kredita, o tome ćemo razmišljati kad rate stignu na naplatu.

Ali možda bi ipak trebalo da stavimo prst na čelo. Jer će sve to jednoga dana platiti. Ako ne mi onda naša deca ili unučići. Ne treba tada da optužujemo neke druge. Ako ništa drugo bar smo ćutali.

21. februara 2015. godine