Blog

Posted on

Naukometrija

Kada ste singularitet, postoji mogućnost da će se takvo stanje promeniti zbog delovanja okruženja. Ovo je naročito važno ako je vaše stanje ispod onoga što se smatra standardom. Međutim, ako širu zajednicu počnu da more problemi onda je svakako vreme za uzbunu. Izgleda da na to počinje da liči globalna naučno – istraživačka zajednica. Kada je 2010. godine pripreman konkurs za naučno – istraživačke projekte koje finansira resorno Ministarstvo uvedena su pravila od kojih se očekivalo da omoguće bolje okvire za vrednovanje rezultata datih istraživanja. Nažalost ponovo se pokazalo da je i dalje put do pakla popločan najboljim namerama. Započeli smo drugu deceniju u kojoj na naučno – istraživačkom nebu Srbije nema ništa novo. I dalje se „istraživači“ u Srbiji finansiraju na bazi rezultata konkursa koji je objavljen davne 2010. godine. A rezultati tih već davno prevaziđenih projekata se pravdaju objavljenim radovima. Po mogućstvu u časopisima sa tzv. impakt faktorom. Istovremeno tokom te decenije, zahvaljujući tim radovima, kao jedinom vrednosnom merilu dobili smo čitavu armiju novih doktora nauka. O napredovanju u akademskoj hijerarhiji da i ne govorimo. Relativno brzo su uočene sve pogubne posledice ovakvog pristupa u vrednovanju rezultata naučno – istraživačkog rada. Ko se danas još seća visprenih kolega sa FON koji u onom legendarnom časopisu „Metalurgia International“ objaviše besmislen rad. Možda je sada trenutak da se setimo mudrih Njegoševih reči – „Moje pleme snom mrtvijem spava, …“.

Međutim, vesti koje dopiru iz sveta (https://www.danas.rs/zivot/izmisljeni-istrazivac-ima-skoro-200-naucnih-radova/) pokazuju da se naučno – istraživačka delatnost i na globalnom nivou bori sa istim problemima. Naravno to ne podrazumeva da time se za stanje naše naučno – istraživačke delatnosti i vrednovanje njenih rezultata mogu naći opravdanja. jer mi smo majstori da koristimo onu poznatu frazu – „Nije to samo kod nas i drugi imaju slične probleme“. Naprotiv to samo pokazuje da ćemo se tek sada teško izvući iz kandži lažne – naukometrije.

Problemi sa vrednovanjem rezultata naučno – istraživačkog rada pokazuju da je ova ljudska delatnost pomalo globalno odvojena od stvarnosti. Buran tehnološki razvoj i trka za profitom istraživanja su na neki način dodatno prenela iz istraživačkih institucija u istraživačke centre velikih korporacija. Zbog toga su se tradicionalne istraživačke institucije, uključujući univerzitete našle u začaranom krugu. Potreba za rangiranjem istraživača i potvrda validnosti izrade teza tradicionalno podrazumevaju objavljivanje radova u časopisima. Pri tome se očekuje da se radi o časopisima koji objavljuju originalne i pažnje vredne radove, što se potvrđuje kroz visok stepen citiranosti objavljenih radova. To znači da su rezultati predstavljeni u tim radovima značajni i korisni za tekuća i buduća istraživanja u odgovarajućoj oblasti. Nažalost praksa je pokazala da su radovi postali gotovo isključivo merilo uspešnosti nekog istraživanja. Jedna od posledica takvog pristupa može biti i situacija prikazana u tekstu koji je napred referisan.

Ako se vratimo domaćoj praksi, korišćenja rezultata naučno – istraživačkog rada može se uočiti pomalo paradoksalna situacija u sučaju izbora u nastavnička zvanja. Polazeći od Zakona o visokom školstvu, kao krovnog instrumenta, pa preko pravilnika koje propisuju univerziteti svi se baziraju na elementima pomenute naukometrije, tj. ispunjenosti uslova u pogledu broja objavljenih u časopisima sa tzv. Sci liste. Praktično komisija za izbor je potrebna samo da proveri da li su elementi koje je kandidat popunio kroz odgovarajuću tabelu tačno navedeni. Šta sve može da stoji iza ovakvog pristupa i kako se on može iskoristiti ostavljam mašti čitaoca.

Posted on

Novo u sedmici 9. – 16. april 2021. godine

U protekloj sedmici pokušah koliko toliko da održim tempo ažuriranja RASIN Portala. Ali stigoh samo da nastavim pisanje o manastirima i crkvama Srbije. Trenutno se bavim manastirima u Ovčarsko – kablarskoj klisuri. Za sada sam napisao tekstove o manastirima Vavedenje i Vaznesenje.

Posted on

Opet pišem

Penzionerski dani i pandemija pružili su mi priliku da se malo više posvetim sebi. Pogotovu što sam zbog ovog drugog „osuđen“ da vreme provodim kod kuće. Naročito sada kada sam zaražen virusom. No pojavio se problem kom se carstvu prikloniti, tačnije kojoj aktivnosti dati prednost. Jer, gle čuda svaka mi je odjednom postala važna. Pre otprilike godinu dana krenuo sam sa pisanjem tekstova za vlastiti WEB portal. Krenuo sam ambiciozno, sebi sam postavio visoke ciljeve. I opet dileme, o čemu pre pisati, čime se predstaviti svetu oko sebe. Pomalo sam počeo da ličim na onog, toliko pominjanog Buridanovog magarca. Pravdao sam se drugim obavezama. A onda konačno shvatih da nišat od tih aktivnosti nije međusobno u koliziji. I vratih se pisanju, pre svega sećanjima. Počeh ponovo da beležim one događaje koji su na mene ostavili utisak tokom putovanja. Nisam bilo veliki putnik koliko sam to želeo. Ali sam pri tome posmatrao svet oko sebe.

Da bih potencijalnog čitaoca upoznao šta je to novo na mom portalu odlučih da na sedmičnom nivou objavim jedan ovakav tekst sa pregledom novih tekstova. Ovoga puta ne mogu da se posebno pohvalim, jer napisah samo par komentara vezanih za Putovanja Evropom. Ali nadam se da će Portal već sutra biti bogatiji za nove tekstove.

Posted on

Logičke nedoumice

Tema o kojoj sam prošli put pisao i dalje je aktuelna. Ali kao i mnogo toga što dešava oko nas, pravi smo majstori da zamenimo teze. Ovde se to desilo na relaciji znanje – mišljanje. Mnogo puta je konstatovano da je naše školstvo sve više opterećeno odsustvom kritičkog mišljenja. Pri tome se valjda podrazumevalo da znanja koja se pružaju đacima i studentima treba da budu istinita, savremena i naravno naučno utemeljena. Ali ona treba da budu predstavljena uz istovremeno upućivanje slušalaca kako da se na bazi njih, uz neprestano kritičko razmatranje dolazi do novih znanja i na taj način unapređuju svi prostori oko nas. Pre svega saznajni, vrednosni i naravno informacioni. Nažalost pominjanje mišljenja izvan konteksta sticanja znanja dovelo je do nekih nedoumica. Pogotovu kada se pojam mišljenja vezao za pojam slobode mišljenja.

Svedoci smo da je u toku aktuelne pandemije došlo do toga da je sloboda mišljenja na određeni način stavljena pod znak pitanja. Iznošenje stavova o razmerama epidemije, postojanju virusa, posledicama njegovog delovanja i efektima odgovarajuće vakcine preplavile su društvene mreže na Internetu. A o njima se piše u novinama i diskutuje na radio i televizijskim emisijama. Na kraju zbog njih se čak organizuju i javni skupovi.

Ako se vratimo procesu sticanja znanja videće se da iza svih znanja kojima raspolažemo ne stoji ekplicitni empirijski dokazi. Neka su izdržala probu vremena i kao takva su prihvaćena u istinosnom smislu. Iza nekih stoji statistička potvrda tako da istinosni kriterijumi podležu teoriji verovatnoće. Upravo zbog toga je neophodno da se znanja usvajaju kroz proces kritičkog mišljenja. Ovakav pristup omogućava da tačno znamo kada se neka znanja mogu ili trebaju da se relativizuju. Krtiike kojim su tim povodom upućivane pre svega su se odnosile na ad hoc prihvatanje znanja. Pri tome se najčešće podrazumeva da se provera tako stečenog znanja odvija prostim navođenjem činjenica, bez dodatnog izvođenja zaključaka.

Ako se vratimo onima koji iznose svoje mišljenje po pitanjima vezanim za aktuelnu pandemiju imamo najmanje dva problema. Jedan je vezan za ono što zovemo sloboda mišljenja. A drugi je da li su njihova mišljenja zasnovana na validnim činjenicama. U oba slučaja svako od nas mora da pokaže visok stepen odgovornosti za izgovorenu reč i posledice koja ona može da izazove. Pri tome ne pozivam na ono što se zove autocenzura. I reči vezira Jusuf iz „Mosta na Žepi“ – „U ćutanju je sigurnost“.

Posted on

Google i glupost

Sa početkom pandemije prestao sam da kupujem „Politiku“. Orijentisao sam se na čitanje vesti na Internetu, kako se to poslovično kaže. Normalno je da me najviše interesuju informacije vezane za stanje pandemije, pogotovu kod nas. Međutim, nezavisno od nje i drugi događaji nas sustižu. Internet, tačnije WEB portali koji su dostupni putem globalne komunikacione mreže postali su svojevrsan informativni poligon. Slavni filosof Dekart je rekao – „Cogito ergo sum“. Danas ne postojiš ako nisi prisutan na Internetu. Međutim, postavlja se pitanje da li nam potreba da se to dokaže daje za pravo da o svemu treba izneti svoje mišljenje. Neko će s pravom postaviti pitanje zašto se onda i sam oglašavam. Neću da se branim, ali ponekad imam utisak da se društveni dijalog nekako izmestio na Internet. I da čak i oni koji bi hteli da sučeljavaju svoje stavove unutar sopstvenog kruga nemaju za to mogućnosti.

Pre nekoliko dana ugledni diplomata i esejista na stranicama „Politike“ koju pratim elektronski otvori temu uticaja informacija koje se plasiraju putem Interneta. Tema je dovoljno široka i kompleksnа da bi se ona mogla razmotriti u nekoliko desetina rečenica. Ali se mora potencirati, jer je sve uočljivije nekritičko prihvatanje informacija koje se plasiraju putem WEB servisa Interneta. Svedoci smo činjenice da ako neka tema nije razmatrana u okviru neke od WEB platformi ona se po pravilu smatra nevažnom. Ili se olako smatra da na „Internetu“ postoji rešenje za svaki mogući problem. Te nije potrebno trošiti energiju na samostalne pokušaje da se dođe do nekog rezultata. S obzirom na dostupnost Interneta, sve češće se „baze podataka“ koje se nalaze na serverima uključenim na njega koriste kao zamenski izvor informacija i alternativa obrazovnom procesu.

Naravno ne sme se zanemariti značaj pomenutih baza za detaljno razmatranje nekog problema. Međutim, ad hoc prihvatanje datih informacija po sistemu „zdravo za gotovo“ već sada ima, a bojim se da će tek imati nesagledive posledice po ljudsku zajednicu. Da ne bi sve izgledalo previše „crno“ treba očekivati da će dostupnost informacija preko Interneta uticati na poboljšanje njihovog kvaliteta. Pre svega to se očekuje od onih čije informacije treba da budu kvalitetne po definiciji. A to su pre svega obrazovne institucije. Mogućnost da studenti, ali i đaci putem Interneta imaju uvid u nastavu na drugim sličnim fakultetima i školama trebalo bi da natera nastavnike da znanja, odnosno informacfije kojima će predstavljati ta znanja budu što kvalitetnija. U suprotnom zna se ishod – ostaće bez polaznika.

Nažalost u opštoj euforiji da čoveka zamenimo, pa čak i onome što je najbolji – umu, došlo je do velikih preterivanja. Tzv. veštačka inteligencija svakako ima mesto u našoj budućnosti. Ali se pri tome mora biti selektivan. Ne mogu se veštačke neuronske mreže primenjivati i tamo gde su, da budem malo bezobrazan, dovoljne četiri računske radnje. I povrh svega od toga tvrditi da se radi o visokim naučnim dometima. Zato se moramo uvek setiti Njegoša i njegovih stihova – „Ko na brdo, ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom – ja poviše nešto od vas vidim, to je sreća dala, al nesreća!“

Posted on

Teorija i praksa

Do sada je dualno obrazovanje bilo rezervisano za srednjoškolski nivo obrazovanja. Sada je krenula kampanja da se ovaj pristup obrazovanju primeni i na visokoškolskom nivou. Naravno, zagovornici ovog pristupa nalaze sijaset opravdanja za taj naum. međutim, niko i ne pokušava da odgovori na osnovne boljke kojima je opterećeno vaskoliko školstvo u Srbiji. Na prvom mestu da li je mreža visokoškolskih ustanova adekvatna broju potencijalnih studenata. Uslovno rečeno potencijalni studenti su svi svršeni srednjoškolci. Ali da li svi oni treba da studiraju o tome malo ko razmišlja. Pogotovu kada je teško naći posao u oblasti za koju su se školovali. Zbog toga je studiranje važan društveni ventil. Nada da će se stanje privrede poboljšati u toku studiranja sledeće generacije ne napušta nas već decenijama. O neracionalnostima u pogledu struka koje se nude na univerzitetima u Srbiji ne treba trošiti reči.

Moglo bi se što šta diskutovati na temu nuđenja studijskih programa. Pogotovu što se u poslednjoj deceniji sve nekako vrti oko informacionih tehnologija i menadžmenta. Svedoci smo da se oba pojma koriste kao „crveno maramče“ za izazivanje pozora potencijalnih studenata. I tu dolazimo do onoga što nas vraća na večitu temu – teorija ili praksa. Ali ovoga puta to je mnogo složeniji problem nego u vreme kada sam ja bio student. I tada su studije bile teorijski orijentisane. Tako da smo sa fakulteta izlazuili sa solidnim teorijskim, ali relativno slabim praktičnim znanjima. „Srećom“ živeli smo u društvenom sistemu gde su preduzeća imala obavezu da primaju pripravnike. Koje bi onda u kraćem ili dužem periodu osposobljavali za poslove kojima se preduzeće bavilo. Na taj način preduzeća su bili produžena ruka univerziteta. Danas, preduzeća, čak i kada se radi o onim u državnom vlasništvu više ne mogu sebi da dozvole taj luksuz.

Zato se na konkursima po pravilu traže osobe sa iskustvom. Zbog toga je jedan od postulata tzv. „Bolonjske deklaracije“ bio da se obezbede studije koje će svršenim studentima ponuditi više praktičnih znanja. Shodno tome studije su podeljene na strukovne i akademske. Sve je to, kad je u pitanju Srbija formalno ispoštovano. Ali iza forme nije došlo do promene suštine. Uglavnom se sve svelo na šminku, koja je ponekad pokvarila i ono što je bilo dobro. Na silu su uvedeni jednosemestralni predmeti, pri čemu obim izučavane materije nije prilagođen tom činu. I dalje je ostala podela na teorijsku nastavu i računske vežbe. I opet je praksa ostala u zapećku. Pri tome se ne sme zaboraviti da je sve manji broj nastavnika na univerzitetima koji je to postao nakon uspešne karijere u praksi. Sada je normalna pojava da student uđe na fakultet i iz njega izađe odlazeći u penziju.

Iako skoro svakih pet godina pravimo razne strategije obrazovanja ne možemo da ne primetimo da se promašaji u proceni šta treba činiti uglavnom maskiraju novim idejama. Kao što je ova o dualnom obrazovanju na visokoškolskom nivou. Takav pristup podrazumeva da se teorija izučava na fakultetu, a praksa stiče u preduzeću. To može da dovede do sledeće situacije – da studenti postanu svesni da su više naučili od stručnjaka u praksi. Pogotovu što će poslovično morati da uče i predmete koji baš i nemaju mnogo veze sa strukom za koju se spremaju. Zašto je to tako, najbolje da odgovore oni koji definišu nastavne planove i programe i oni koji te planove i programe akredituju.

Ovde sam možda samo nabacao neke probleme kojima je opterećeno visoko školstvo u Srbiji. Vreme je da država stvar uzme u svoje ruke i ozbiljno se pozabavi školstvom. Jer ono nije segment koji se može prepustiti delovanju tržišta. Jer odavno je vrag odneo šalu. Svaki novi dan i svaka nova „ideja“ nanose školstvu neprocenjivu štetu.

Posted on

Krpljenje

Na pitanje „Kako stoji sa matematikom“ nekadašnji srpski vunderkind lakonski je odgovorio – „Ja toliko dobro znam računare da mi matematika nije potrebna“. Ovo pojednostavljeno shvatanje znanja u pogledu korišćenja računara samo su šlagvort za ono što o čemu hoću da kažem par reči. Pre par dana u medijima se pojavio predlog o uvođenju nastave srpskog jezika na fakultete u Srbiji. Na neki način to je završni udarac u obesmišljavanju osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja. Jer kako drugačije shvatiti potrebu da se ponavlja ono što je već dobilo svoju potvrdu. Za one koji će se pozvati na činjenicu da je jezik živ sistem i da se stalno menja mogu da ponudim prosto odgovor. Jedan od zadataka obrazovanja je da đaci, odnosno studenti shvate promenljivost znanja. I shodno tome potrebu da se stalno uči. Ali ne samo na planu struke, već i na planu opšteg obrazovanja. A znanje maternjeg jezika u tom pogledu svakako predstavlja jedan od najvažnijih aspekata celoživotnog obrazovanja.

Činjenica da je da smo manje pismeni. Jedan od razloga je život u tzv. digitalnoim dobu. Gde sve manje postoji potreba da se piše. Ljudi se sve češće sporazumevaju raznim skraćenicama, popunjavanjem formulara, sve češćim menjanjem maternjeg jezika engleskim. Ispiti na fakultetima se danas po pravilu, čast izuzecima, polažu preko testova. Doduše, studenti danas mnogo više rade razne seminarske radove i eseje, pa bi bilo očekivano da bar tu malo poprave znanje maternjeg jezika. Ali, ne lezi vraže ipak je primamljivije i lakše koristiti copy/paste tehniku. Zato se postavlja pitanje da li bi nastava srpskog jezika na fakultetima bila delotvorna. Ili bi to bio samo još jedan predmet za koji bi studenti rekli da im je dosadan i nepotreban. Možda bi neko odgovor sa početka teksta preformulisao u – „Ja toliko dobro znam računare da mi srpski jezik nije potreban“.

Pomenuti predlog može se posmatrati i kroz prizmu novog upisnog ciklusa na domaće fakultete. Sa stranica novina, svih medija uključujući i WEB portale potencijalne studente bombarduju reklame sa objašnjenima zašto treba upisati baš njihov fakultet. Većina fakulteta organizuje besplatnu pripremnu nastavu za polaganje prijemnih ispita. O uzimanju privatnih časova za istu namenu ne bih ovde diskutovao. Ali sve to ukazuje na besmislice obrazovanja u Srbiji. O kojima niko ne vodi računa. Jer najvažnije je naći poneki izuzetak. A zaboravljavamo da izuzeci samo potvrđuju pravilo.

Posted on

Odlasci

Sebi i drugima stalno ponavljam da vreme nema reprizu. Pa ipak nekako se potajno nadam da će vreme makar malo usporiti i da ćemo makar na taj način moći da nadoknadimo propušteno. A onda nas odlasci dragih ljudi podsete da je propušteno ipak samo propušteno. Dok smo mladi sve nam se čini da će nam kompromisi u izboru prioriteta ponešto uskratiti od života. A onda kada smo se oslobodili radnih obaveza i kad nam kompromisi više nisu potrebni sačeka nas nešto poput „doba korone“. I odlasci.

Svesni smo da su odlasci neminovni. Ali po pravilu nas iznenade. Jer uvek nešto ostane nedorečeno, neispričano, nezavršeno. I po pravilu slede zaklinjanja da se to ne sme više desiti. A opet sve nekako bude po starom. Jer mislimo ipak će biti vremena. „Doba korone“ nam je donelo nove izazove. Donelo nam je nedruženje, fizičko udaljavanje od bližnjih i čekanje. I naravno odlaske. A odlasci su svuda oko nas. Odlaze poznati, prijatelji, rodbina. Za sobom ostavljaju želju, nas koji ostajemo da „doba korone“ konačno mine. A onda umesto onog „ima vremena“ počinjemo da se ponašamo po principu „neće to mene“. A onda novi odlazak pokaže da nevidljivi protivnik ne bira, ne razmišlja da li ga se neko boji ili ne.

Najnoviji odlasci vraćaju me u prošlost u odlaske koji su kao i najnoviji ostavljali ožiljke na duši. Ožiljke koje je vreme ponekad brisalo, ali su stizali novi. I čini li da se sve češće osećamo setni i tužni. Jer neki odlasci su značili gubitak pažljivog sagovornika, istomišljenika sa kojim si mogao podeliti i poneku tajnu. Nažalost biće ih sve više. Jer živimo u vreme nesigurnosti i prepuno iznenađenja. Jer nas stižu godine i redovi nam se i prirodno proređuju. Zato nam danas, kada nas je „doba korone“ razdvojilo ne preostaje ništa drugo do da pišemo. I na taj način pokušamo da ostavimo trag o onima, ali i o sebi. Jer odlasci će biti sve češći. A naše moći sve slabije.

Posted on

Skupljači sertifikata

Za svojih 44 godine inženjerskog staža nisam stekao nijednu licencu, a kamo li sertifikat koji bi me učinio kompetentnim za obavljanje raznih poslova. Ako je suditi po broju takvih, srpski rečeno – uverenja oko mene ima mnogo onih za koje bi se reklo da su, po tom osnovu kompetentniji od mene. Srećom, po mene, uradio sam mnogo toga u svom profesionalnom životu da me nikakvi sertifikati ne bi učinili kompetentnijim nego što sam bio. Ili što sam još uvek. Ali nije ovde reč o meni, pogotovu što sam penzioner već skoro tri godine i ne pretendujem da bilo kome osporavam kompetentnost pozivajući se na vlastitu.

Ako se otvori nečija biografija ili kako se danas moderno kaže CV (Curriculum Vitae) jednu od važnih stavki zauzima spisak stečenih sertifikata ili licenci kojima se data osoba predstavlja okruženju. Kvalitativno gledano licence bi trebalo da budu daleko ozbiljnije merilo nečije kompetentnosti. Jer u starije generacije licence vezuju za polaganje državnog ispita kojim se sticalo pravo obavljanja određenih poslova. Pored znanja iz struke, potvrđenog kroz rad u njoj i polaganja ispita pred komisijom stručnjaka iz te oblasti, sticanje licence je podrazumevalo i poznavanje propisa vezanih za obavljanje prakse u toj oblasti.

Ako se zadržimo na nivou tehnike licenca podrazumeva da njen vlasnik može samostalno da projektuje ili izvodi poslove iz oblasti svoje struke. Pri tome se podrazumevalo da se dato lice poseduje višegodišnje iskustvo stečeno kroz rad u datoj oblasti pod rukovodstvom lica koje same poseduju odgovarajuću licencu. Pre pristupanja ispitu za licencu kanditat treba da priloži potvrdu firme u kojoj je radio o realizovanim poslovima. I projekat kojim sebe predstavlja kao inženjera sposbnog da u budućnosti samostalno obavlja inženjerski posao. Odnosno rukovodi složenim inženjerskim projektima. Tako bi trebalo da bude. Ali u praksi to izgleda često drugačije. Licenca često može da predstavlja sredstvo po principu – zlu ne trebalo. Zato je poseduje veliki broj inženjera koji ne zadovoljavaju bar neki od pretpostavljenih uslova. Srećna okolnost je što najveći broj takvih vlasnika licenci i ne koristi prava koja mu licenca obezbeđuje.

Međutim, kad su sertifikati ili uverenja u pitanju tu je situacija značajno drugačija. Jer je na tom planu došlo do spajanja dva tipa interesa. Davalaca i korisnika usluga. Davaoci usluga su pojedinci ili institucije koje organizuju kurseve ili samo kratke seminare u okviru kojih se polaznicima na određenom nivou predstavlja određena problematika na različitim nivoima. Polaznici kurseva/seminara po njihovom okončanju mogu, a ne moraju da budu podvrgnuti proveri stečenog znanja. U principu u oba slučaja dobijaju pisanu potvrdu – sertifikat da su prošli određenu obuku. Pohađanje ovajvih kurseva/seminara se po pravilu plaća. Najčešće u skladu sa dužinom njihovog trajanja. Neke struke propisuju da svako ko se njima bavi mora u određenom periodu da prisustvuje takvim događajima, jer se na taj način obezbeđuje trajanje licence za obavljanje delatnosti. Tipičan primer su lekari i nastavnici u osnovnim i srednjim školama.

Naravno postoje i sertifikati koji se stiču u različitim segmentima struka. Možda je tu najkarakterističnija oblast – informacionih tehnologija. Jer kad pogledate CV prosečnog poslenika iz ove oblasti videćete čitav spisak navedenih sertifikata stečenih na planu poznavanja ili rada sa različitim operativnim sistemima, programskim jezicima, aplikativnim programima, bazama podataka, … Danas se puno tih sertifikata stiče kroz online kurseve preko WEB prezentacija i polaganja testova na isti način. Po okončanju posla davalac usluge kreira odgovarajuće uverenje koje korisnik usluge može sam da odštampa na svom štampaču. Korisnici usluga na ovaj način postaju skupljači sertifikata. Dok davaoci usluga imaju odstupnicu – svaka ozbiljna firma će da proveri znanja koja kandidat za posao navede, bez obzira na autentičnost i autoritet firme koja je izdala sertifikat. A često ovakvi sertifikati služe da se regrutuju promoteri koji će promovisati određenu firmu i tehnologiju koju ona nudi.

Posted on

Povratak na početak

Vreme, koje će se pamtiti kao “doba korone” pomalo neočekivano je unelo velike promene u život svakog čoveka. Posebno su promene evidentne u onim oblastima koje podrazumevaju delovanje čoveka kao društvenog bića. Obrazovanje je svakako jedna od oblasti društvenog života gde su bile potrebne velike promene i prilagođavanje novonastaloj situaciji. Posle korone, obrazovanje sigurno više neći biti isto kao ranije. Prave razmere tih promena moći će da se sagledaju tek kada se pandemija bude malo stišala. I kada se potencijalno bude vraćalo na realizovanje obrazovnog procesa kakav je preovlađivao u prethodnom periodu. S obzirom na takva očekivanja i kada u obrazovanju, pogotovu visokoškolskom pomalo vlada zatišje, možda je ovo pravi trenutak da se reakptulira šta je tom obrazovanju donela mnogopominjana “Bolonja”. Zato je posle deceniju i po potrebno napraviti povratak na početak i sagledati šta se želelo, šta se uradilo i konačno šta smo dobili uvođenjem tzv. koncepta obrazovanja “po Bolonji”.

“Bolonjska deklaracija” je u osnovi imala dva osnovna cilja: stvaranje jedinstvenog akademskog prostora na nivou Evrope i obezeđivanje studija koja će studentima pružiti više praktičnih znanja. Ako se pogleda kako je to realizovano svako ko dobro poznaje obrazovni proces videće i priznaće da su promene nekako više vodile ka uvođenju američkog koncepta studiranja u ovdašnju obrazovnu praksu. Pošto je “put do pakla obično popločan najboljim namerama” onda se praktična realizacija tog koncepta izrodila u svoju suprotnost. Ideja o kontinuiranom praćenju napredovanja studenata u sticanju znanja na nivou srpskog visokog školstva je teška za realizaciju.

Da bi obezbedili dovoljne prihode za funkcionisanje univerziteti su “prinuđeni” da upisuju neopravdano veliki broj studenata. Osim toga nije retkost da naši fakulteti često funkcionišu kao mali univerziteti, jer izvode nastavu iz oblasti koje često međusobno nisu kompatibilne. U takvim uslovima teško je imati adekvatan broj nastavnika i saradnika koji bi mogli uspešno da prate veliki broj studenata. S druge strane država se ne protivi ovakvim pristupima. Jednim delom što na taj način kompenzuje fakultetima nemogućnost pokrivanja materijalnih troškova grejanja, električne nergije, vode, itd. Inače država bi kroz akreditaciju mogla da sve to dovede u red. Ali nije se lako odreći mogućnosti da veći broj studenata ublaži sliku o nezaposlenosti mlade generacije. Ali to je posebno pitanje, iako bitno utiče na kvalitet visokoškolskog obrazovanja.

Po “Bolonji” visoko obrazovanje se realizuje na tri nivoa – osnovne, master i doktorske studije. Nekadašnje studije na tehničkim fakultetima su sada podeljene na dava dela, dok su studije iz prirodnih i društvenih nauka ovim produžene za jednu godinu. Umesto da se studenti rasterete oni za pet godina treba da polože skoro 50 ispita. Sve se to pravda činjenicom da se radi o jednosemestralnim predmetima. Pri tome sadržaj i obim lekcija niko ne uzima u obzir. Pa često imamo situacije da se ista materija koja je nekada predavana u toku cele godine sada realizuje u samo jednom semestru.

Posebna priča su doktorske studije. One su kako statistički pokazatelji govore dovele do inflacije doktorata. Praveći paralelu sa nekadašnjim magistarskim studijama i izradom doktorata nekako se nameće zaključak da su doktorske studije ustvari pandan nekadašnjim magistarskim studijama. Ovo nije prvi put izrečena takva teza, ali će sigurno naići na neprihvatanje od mnogih u akademskoj javnosti. Mnogi će kao argumente navoditi da za izradu doktorske disertacije treba puno vremena. Ali mislim da niko ozbiljan i nije očekivao da se doktorske studije mogu okončati za zakonski predviđene tri godine. Pogotovu što manje više svi znamo kako su u praksi one organizovane. Trebalo bi puno proistora da se sagledaju sve njihove slabosti.

I nije mi bila namera da do detalja “tranžiram” visokoškolsko obrazovanje kdo nas. Više je to nabranjanje problema o kojima bi trebalo ozbiljno razmisliti pri svođenju računa – ili šta smo uradili sa visokoškolskim obrazovanjem. Sigurno je da posla ima puno. Pogotovu što sam ovde imamo na umu samo akadmeske studije. A gde su strukovne studije, gde je zamešeteljstvo čak i veće. Pogotovu što su poslednjih godina napravljeni neki upitni potezi na organizovanju visokih škola. Ako se što pre ne zasuču rukavi naćićemo se u živom blatu. A ko je ikada u njega upao zna kako izgleda čupanje i koje su posledice.