Blog

Posted on

Organizacija

Ovih se dana ponovo raspravlja na temu vraćanja obaveznog vojnog roka. Nemam nameru da se uključujem u tu raspravu. Ovo pominjanje institucije vojnog roka je samo šlagvort za temu kojom želim da se bavim u ovom tekstu. Naime jedna od stvari koju sam poneo iz doba služenja vojnog roka vezana je za to, što smo tokom obuke i upoznavanja sa “vojnim veštinama” ćesto pominjali – “organizacione i tehničke mere”. Kasnije kao nastavnik sam često svojim studentima neka projektna rešenja objašnjavao upravo relativizujući primenu ova dva tipa mera.

Tokom jutrošnje porodične diskusije na temu propusta u organizaciji borbe sa kovidom ponovo sam se setio – organizacionih i tehničkih mera. Po pravilu smo skloni da mnoge nedostatke u funkcionisanju našeg društva pravdamo nedostatkom finansijskih sredstava. Ali kad se malo dublje začeprka ispod površine može se jasno uočiti da u nastojanju da se popravi stanje u društvu retko ko poseže za merama koje treba da poprave organizaciju poslova na kojima se bazira funkcionisanje naše zajednice. Pri tome se često kao antiteza tom pristupu troše ogromna materijalna sredstva, koja su evidentno uvek najskuplje rešenje, ali bez pravih efekata. Sve nadajući se da će to doneti boljitak. Istovremeno nepostojanje adekvatnog odgovora na mnoge društvene probleme po pravilu se pravda nedostatkom sredstava za njihovo rešavanje.

A mnogi od tih problema bi se mogli rešiti boljom organizacijom posla. I to često bez posebnih ulaganja, jer su oni koji bi tu novu organizaciju trebali da sprovedu već za to plaćeni. Usput zaboravljamo da je na prelazu vekova naročito postalo popularno školovanje u oblasti organizacije rada, da ne kažem menadžmenta. Ako se pogledaju nastavni planovi i programi odgovarajućih studija na fakultetima u Srbiji da svi manje više nude dobru teorijsku osnovu. Studenti nauče da koriste metode višekriterijumskog odlučivanja, da na baz PERT ili Gantovih dijagrama planiraju poslovne aktivnosti. Ali život ponekad zahteva donošenje ad hoc odluka, poput rešenja Gordijevog čvora.

Zato razvoj društva treba bazirati na školovanju ljudi koji će da razmišljaju. Koji će da vagaju između organizacionih i tehničkih rešenja. Sredstva se ponekad nepotrebno troše za rešavanje problema po principu – “Naparavićemo računarski program, koji to rešava, ima kod Kineza ili na Internetu”. A možda bi do dobrog rešenja mogli doći jednostavnim mešanjem karata, vremenskom i prostornom raspodelom poslova ili malo dodatnog ljudskog rada. tek da se održi i fizička, ali i mentalna kondicija. Koja nam poslednjih godina i te kako nedostaje.

Posted on

Nije dovoljno

Novi gradonačelnik Banja Luke doneo je naredbu da svi zvanični kanali komunikacije Grada na društvenim mrežama objave pišu ćirilicom. Ovo bi trebalo da bude još jedan od pokušaja zaštite, tačnije očuvanja srpskog pisma – ćirilice. Lično u „domaćoj“ komunikaciji koristim ćirilicu i ne bih polemisao na temu za i protiv ćirilice. Pogotovu da li ćirilicu treba uvoditi naredbom. Jednostavno to su pitanja obrazovanja, kulture i konačno osećanja pripadnosti jednoj sredini.

Ima nešto, što mene mnogo više brine. A to je pitanje očuvanja samog srpskog jezika, koje je mnogo važnije. Jer sve više nekritički posežemo za stranim izrazima. Niko ne može da porekne da je jezik živ organizam koji se stalno menja, uvode se nove reči, a neke prestaju sa korišćenjem. Sa razvojem tehnologije iz razvijenih zemalja, pogotovu sa anglosaksonskog govornog područja dolaze i novi izrazi. Često se radi o složenicama koje nastaju iz potrebe da se što bliže objasni neki pojam. A što je teško prevesti na srpski jezik. Takođe, mnogi izrazi se uvode sa asocijacijom na neke druge oblasti ili imaju dosta široko značenje da bi se mogla upotrebiti odgovarajuća srpski reč. Pogotovu je taj problem vezan za izraze koji se, gotovo svakodnevno pojavljuju u oblasti računarstva ili tzv. informacionih tehnologija. Pomenuću samo izraze kao što su – data mining, cloud computing, …

Očigledno je da pomenute izraze nije lako prevesti na srpski jezik sa samo dve reči. Već će, radi potpunog razumevanja biti potrebno da se koristi opisni pristup. Tj. da se koristi više reči. Ili ćemo pribeći proširivanju značenja postojećih reči. Pa bi tako data mining moglo da se prevede kao – analiza podataka. Pri čemu bi reč analiza sada podrazumevala širi skup operacija nad podacima. Nažalost kod nas ne postoji saradnja između jezičkih stručnjaka i stručnjaka iz oblasti u kojima treba „izmisliti“ nove domaće reči. Tako da se ovom problemu pristupa na različite načine. Po mom mišljenju najgori je onaj gde se strani termini pišu ćirilicom i to u obliku kako se izgovaraju. Pa tako data mining postaje – дата мајнинг. Ovakve stvari su pravo nasilje nad jezikom, bez obzira da li se piše ćirilicom ili latinicom.

O korišćenju stranih reči umesto, više nego adekvatnih srpskih ne treba previše trošiti reči. Možda ima onih koji misle da će u društvu biti važniji ako koristi reči kompjuter ili edukacija. A šta fali rečima računar i obrazovanje. Svojevremeno sam imao ne baš prijatnu raspravu sa koleginicom koja je tvrdila da reč kompjuter ima šire značenje od reči računar. Na kraju sam joj jednostavno odgovorio – „Hajde da se dogovorimo da imaju isto značenje“. Takođe, da li nam je obrazovanje podignuto na viši nivo od kada umesto pojmova nastavni plan i program koristimo reč kurikulum.

Zato svođenje očuvanja srpskog jezika na korišćenje isključivo ćirilice više će biti paravan iza koga će se odvijati jedan mnogo opasniji proces. Jer se na kraju, da malo karikiram, može desiti da počnemo engleske reči da pišemo ćirilicom. Pošto će nam one postati dominantene u srpskom rečniku.

Posted on

I dalje razmišljam

Izgleda da sam od ovog „vremena korone“ imao i nekih koristi. Popravio sam kondiciju, značajno smanjio težinu. Konačno, uradio sam neke stvari koje sam čak godinama odlagao. Možda sam mlo drugačije zamišljao svoje penzionerske dane, ali sam više nego zadovoljan kako oni teku. Pomislih da napišem, kako sam ipak nezadovoljan, jer se tobože moglo uraditi više. A onda shvatih da je ta rečenica nekako postala otrcana, prava poštapalica savremenog čoveka. Čoveka koji sve više vodi bitku sa mašinama, a ne sa svojim okruženjem ili samim sobom. Setih se za trenutak mastavnika iz predmeta Opšta praksa sa prve godine studija. Dakle iz davne 1972. godine. Često je znao da nam kaže – „Bio je vek mašinstva, sada je vek elektrotehnike, ali dolazi vek informatike“. Kako su ove reči bile proročanske! Jer informacija je zaista postala nešto sa čim se budimo, ali i odlazimo na počinak.

Nažalost pri tome niko se ne pita kakve su to informacije koje nam se plasiraju i sa kojim ciljem. Postalo je važno da su na neki način one postale dostupne svakome uz uslove koji danas praktično nisu upitni.

Internet je danas žila kucavica sveta. Ako nešto ne znamo, lakonski kažemo – „Ima na Internetu“. Takođe, Internet je stvorio utisak da smo u pogledu znanja postali ravnopravni, bez obzira na stepen obrazovanja. Jednostavno, svima su dostupna ista znanja. Počeli smo polako da zaboravljamo šta je to analitičko i sintetičko mišljenje. Sve se to preselilo i u školske klupe, na svim nivoima obrazovanja. Za sada samo razmišljam o mogućim posledicama. Ali to je razmišljanje jednog penzionera čiji je uticaj sveden na pokret olovkom prilikom izbora. Važno je šta o tome i da li uopšte razmišljaju oni koji su odgovorni za – „Kuda plovi ovaj brod“? Ili veruju u čuda!

Posted on

O vrednosti

Kako god se pogleda društvo nam je u krizi. I to poduže vreme. Kad pogledamo šta se govori i piše na tu temu uvek je neko drugi kriv. Samokritika kao da i ne postoji. A nekako bi se reklo da ne bi imala ni smisla. Jer samokritični bi bili samo oni koji i nisu presudno uticali na aktuelno stanje. Više bi služilo za podsmeh.

Iako nije jedini, bitan faktor društvene krize je i kriza vrednosti. Posle skoro pet decenija u kojima je društveni interes bio na prvom mestu, početkom devedesetih je promovisan moto – „Ko nije za sebe, nije ni za drugoga“. Do današnjih dana ova rečenica će ostati alibi za mnoge članove društva. Njome se opravdavaju sumnjivo stečena bogatstva, diplome i pozicije u društvu. Dodatni paravan iza koga se krijemo kad treba ispoštovati kakve takve vrednosne kriterijume ili pokušamo da izgradimo nove, su događaji u poslednjih trideset godina. Sve se opravdava ratovima iz devedesetih, sankcijama, bombardovanjem i turbulentnim godinama novog veka. Situacija sa Kosovom i Metohijom je nit koja se provlači kroz sve te godine, a seže i dalje u prošlost.

Za to vreme svet se jako promenio. Ne uvek nabolje. I na drugim prostorima kubure sa vrednosnim kriterijumima. Eto dodatnog opravdanja da kod nas sve ostaje po starom.

Posted on

Promena prioriteta

Imao sam običaj da u okviru rubrike Blog na mojoj ličnoj prezentaciji pišem o stvarima vezanim za posao kojim sam se bavio proteklih trideset godina – obrazovanje i istraživanjem. Bilo je tu kritika, ličnih mišljenja i predloga vezanih za visokoškolsko obrazovanje u Srbiji i istraživačku delatnost koja to obrazovanje prati. Pogotovu što smo, na nacionalnom nivou, prema ovoj oblasti društvenih aktivnosti znali da budemo blagonakloni i da je predstavljamo boljom nego što stvarno jeste. Pogotovu od kada je počelo sa kvantifikovanjem ostvarenih rezultata i na taj način određivanje kvaliteta ostvarenih dometa. A onda nam se desila pandemija virusa korona.

Naravno na prvom mestu je pitanje kako se izboriti sa pandemijom. Međutim, pandemija je i trenutak kada treba razmisliti kako dalje. Prvo videti šta je do sada bilo dobro, a šta loše. I na bazi toga treba osmisliti dalje aktivnosti. Pogotovu što mi je ličilo da je dobar deo istraživanja kojima su se istraživači u Srbiji bavili nekako, ličio na onu izreku – „Umetnost radi umetnosti“. Ovo je trenutak kada treba razmisliti o tome šta treba da budu prioriteti u naučno – istraživačkim aktivnostima naše zemlje. Jer krajnje je vreme da država finansira lične želje i potrebe pojedinaca. Država mora da iskaže svoje potrebe. Ali mora i da napravi analizu i identifikuje one koji mogu da se ozbiljno bave istraživanjem. Jer moramo se pomiriti sa činjenicom da posedovanje zvanja doktora nauka ipak nije dovoljno. Upravo zbog toga neophodno je što pre izvršiti promene na nivou tzv. doktorskih studija i nužno ih vezati za realna istraživanja. Samo na takav način će se dobiti kvalitetni istraživači.

Posted on

Potrebno i dovoljno

U matematici, da se za trenutak ograničim na nju, veoma je važno da se jasno razgraniči šta je potreban, a šta dovoljan uslov da bi neko tvrđenje važilo. Sledeći egzaktnost matematike ljudi pokušavaju da njena pravila prenesu i u društvo. Pošto u društvenim relacijama dva i dva nisu uvek četiri, nekritička primena matematike uvek dovodi do društvenih felera.

Tipičan primer toga je visokoškolsko obrazovanje. Želeći da se objektiviziraju izbori nastavnika i saradnika uvedeno je kvanitativno ocenjivanje kandidata. Kriterijumi su grupisani i definisani su potrebni uslovi za svaku grupu, koje kandidat mora da ispuni da bi bio izabran u određeno nastavničko ili istraživačko zvanje. U praksi to znači da se za svakog kandidata formira odgovarajuća tabela na bazi koje se procenjuje da li on ispunjava kriterijume za izbor ili ne. Čak i kada dođe do promene kriterijuma nastavnicima, saradnicima i istraživačima preostaje da ispred sebe na stolu drže tabelu i štikliraju ispunjenje pojedinih kriterijuma i čekaju istek izbornog perioda da apliciraju za više ili isto zvanje.

E tu dolazimo do prve relativizacije pojma potrebno i dovoljno. Jer manje više u našim uslovima ispunjenost kriterijuma najčešće završava izborom u više zvanje, bez obzira što možda instituciji ne treba čovek u višem zvanju. Zbog toga ako se pogleda stanje na našim fakultetima videće se da imamo obrnutu kadrovsku piramidu. Tj. po pravilu najviše ima redovnih profesora, a najmanje docenata. Svako ko se iole razume u naučno – istraživački rad zna da takva kadrovska struktura ne može da obezbedi postizanje dobrih rezultata u ovoj oblasti. Kao što se vidi iz ovoga ispunjenost kriterijuma je dovoljna za napredovanje. Onaj potrebni uslov da takav kadrovski nivo možda i ne treba instituciji praktično se ne postavlja. Načelno izuzetak predstavlja izbor u zvanje docenta, jer veliki broj fakulteta kuburi sa nastavnim kadrom, da bi se u potpunosti zadovoljila pravila pod kojima se može akreditovati obrazovna delatnost.

Ali vratimo se na nivo pojedinca. Dva glavna kriterijuma pri izboru su posedovanje doktorata iz oblasti za koju se nastavnik bira i objavljen potreban broj radova u časopisima sa tzv. Sci liste. Prvi uslov je ključan, ali i tu postoji „kvaka“ tako da je pripadnost doktorata određenoj oblasti lako relativizovati. Nešto teži kriterijum su radovi u časopisima na Sci listama. Međutim, i tu se nalaze načini da se stigne do cilja. Načinima bi se mogla posvetiti posebna tema. Kada se ispune ova dva kriterijuma ostali kriterijumi, čije je ispunjenje relativno lako, više i nije mnogo bitno. Tako da umesto imamo ispunjenje potrebnih uslova dolazimo da su ona dva prva kriterijuma ujedno  dovoljna da se neko izabere u nastavničko zvanje.

Neko će primetiti da ovde nisam pominjao relativizovanje i drugih kriterijuma tj. načine njihovog zaobilaženja. Nije mi bio cilj da se previše bavim detaljima. Možda samo da potvrdim da je „put do pakla i dalje popoločan najboljim namerama“. Ovog taj put je bio motivisan traženjem objektivnijeg pristupa vrednovanju rezultata rada u jednoj od najvažnijih oblasti ljudskog delovanja. Očigledno da bar za sada nismo uspeli u tome, čak i kad smo posegli za matematičkim pristupom.

Posted on

Bivšim studentima Tehničkog fakulteta/Fakulteta tehničkih nauka

Poštovane koleginice i kolege,

činilo mi se da ću ove redove daleko lakše napisati. Ali pokazalo se da to ipak nije tako. Ne mogu da kažem da nisam sentimentalan. Trideset godina druženja sa mladim ljudima trajno je uticalo na moj život. Iskreno govoreći nisam se spremao za nastavnički poziv. Najbolje sam se osećao, a tako je i danas, kao inženjer. Neki od vas će se setiti da sam na časovima često govorio – „Nema većeg zadovoljstva nego kada vidite da migaju lampice na onome što ste sami napravili“.

Kao nastavnik imao sam i neke obaveze koje često nisam doživljavo kao prirodan proces. Nisam krio da sam smatrao da se sticanje preferencijala za napredovanje preko bodova i tabela nikome ne donosi dobra. Ni pojedincima ni instituciji. Ali taj otpor je bio mnogo veći u meni samom nego što sam ga javno iznosio. Možda zbog toga nisam bio bolji nego što sam mogao i želeo. Zato nisam zadovoljan sobom. Ipak trudio sam se da bar studentima pružim najviše što sam mogao u datim okolnostima. Nažalost mnogobrojne nastavne obaveze su me i tu pomalo spoticale. Ali to je bio moj izbor, niko me nije terao u tu stupicu.

U radnom odnosu na Fakultetu proveo sam tačno dvadeset osam ipo godina. Ako u obzir uzmem i honorarni rad tokom 1989. godine i protekle dve godine rada na master i doktorskim studijama na Fakultetu sam proveo više od tri decenije. Nekako se to poklopilo sa ovom našom tranzicijom koja traje. Nisam uspeo da se prilagodim novom vremenu, jer nismo bili na istim vrednosnim talasnim dužinama. Ne žalim zbog toga iako nisam uvek bio u pravu.

Kad sam kod struke imao sam sreću. Ono čime sam se ceo radni vek bavio svakim danom je sve više, kako se to danas popularno kaže – in. A opet čini mi se da je struka izabrala mene. I posle svega bavio sam se strukom, koju kao da sam prethodno sanjao. Sada kad se prisećam tih početaka u računarstvu i svega onoga lepog što nosim iz Instituta „Mihajlo Pupin“ sve nam je delovalo nekako obično, normalno. Nije bilo euforije ni onda kada smo radili stvari koje su bile bliske onome što se radilo i u svetu.

Današnji dan nije nikakv oproštaj. Samo trenutak u kome se menjaju prava i oabeze. Trenutak posle goga će neke stvari raditi ako to od mene neko bude tražio. A radiću sa istom prednošću kao kada mi je to bila obaveza. Doduše radiću to sa više slobode, jer ću više delovati inženjerski nego profesorski. Zato svima vama biću i dalje na raspolaganju i za vas ću kao i do sada imati vremena.

Za koji minut će i ponoć. A onda dolazi taj dan. Odnekle dopire zvuk vatrometa donoseći dozu simbolike. Neko mi ovih dana reče da pišem sa melanholijom. Možda su moji tonovi zaista takvi, ali ja sam u ovom trenutku srećan. Od danas odgovaram samo sebi i svojoj porodici. Nema više one sputanosti odgovornošću prema sredini u kojoj delovah. Koju sam branio od sebe, umesto od nje same. Ali to je već stvar filosofije, u kojoj svako može da bude u pravu. Jer nada umire poslednja, čak i onda kada grešimo. I zato da se još jednom podsetimo onoga što sam napisao pre dve godinekada sam kročio u mirovinu – Odlazi cirkus, …

Vaš Siniša Ranđić

PS: Ovaj tekst stavljam na FB stranicu Laboratorije za računarsku tehniku, jer je na neki način sve tu i počelo, pre nepune dve decenije. Od sutra ću i tamo dolaziti kao “civil”. Ali ako nekada poželite da se vratite na Fakultet, kao jedno od mesta vaše mladosti možete biti uvereni da ću biti na svom radnom mestu. A ako me ne bude pozovite me – ja ću sigurno doći.

Posted on

Pitam se, pitam

Čini mi se da sam ovo isto pitanje već jednom postavio u nekom od ranijih objava. Ali verovatno se nije odnosilo na istu problematiku. A tiče se problema da li se u današnjoj Srbiji poslovima uvek bave kompetentni ljudi. Pogotovu oblastima koje slove kao komercijalno isplative. Pre skoro trideset godina jedan moj prijatelj tokom prijateljskog ćaskanja na primedbu jednog od prisutnih kolega da se petlja u mašinstvo, a ne zna ga, odgovorio mu je – „Znaš, svako voli da radi ono što ne zna“. Nažalost finansijska isplativost nekih poslova na prelazu vekova uticala je da na svim nivoima društva imamo pojavu da se različitim poslovima često bave nekompententni pojedinci. Naravno ne želim da se mešam u poslove čiji se rezultati vrednuju na tržištu. Ma koliko naše tržište bilo neizgrađeno ipak na njemu se može prepoznati određeni kvalitet. Kad pričam o nekompententnosti pre svega mislim na oblast obrazovanja i to onog na najvišoj stepenici – visokoškolskog. Jer u njemu sam proveo pune tri decenije i za neki dan se definitivno opraštam od formalnog bavljenja nastavničkim pozivom.

Svako ima pravo da me upita zašto se tek sada oglašavam. Tj. gde sam bio proteklih godina kada sam imao sva prava da se borim da stvari budu drugačije. Pošto ovde nije reč o sredini gde sam proveo pomenute godine nekakvo pravdanje ili bar objašnjavanje da li sam ili zašto nisam nešto radio u prošlosti samo bi bilo kontraproduktivno. Osim toga želim da se bavim samo jednom oblašću tehnike, a to je računarska tehnika, kojoj sam posvetio praktično sve godine svog profesionalnog rada. A imam i nameru da se njom bavim do kraja životnog kruga. pripadam onom malobrojnom krugu ljudi koji žive u Srbiji, a imali su priliku da se računarskom tehnikom bave na onaj, kako bi rekli ishodišni način, gde su se računari projektovali počev od definisanja arhitekture do realizacije. I to na mestu na kome je računarska tehnika ugledala svetlost dana u tadašnjoj Jugoslaviji – Institutu „Mihajlo Pupin“.

Nažalost osamdesete godine prošlog veka donele su velike tehnološke promene u računarstvu. U jednom segmentu tih promena smo se snašli, a to je bio razvoj računara na bazi mikroprocesora. Nažalost uključivanje u nove tehnologije i prihvatanje novih pristupa u projektovanju, ovog puta digitalnih sistema nekako smo propustili. Istina na kraju osamdesetih godina u Institutu smo pokušali sa hvatanjem koraka sa svetom, ali istorija koja se opet poigrala sa nama nekako je sve to omela i ostavila za bolje dane. Nažalost svet nije čekao na nas i kada smo došli u situaciju da se vratimo na veliku scenu tamo su nas sačekale samo mrvice. A i svet je već bio u petoj brzini. A pojavili su se neki novi igrači, poput Kine i Koreje, koji su čak pretekli nekadašnje šampione.

U takvim uslovima na nivou računarstva nama je ostala samo primena. A kako su godine prolazile sve više smo se udaljavali od hardvera i zadovoljavali razvojem softvera. Ali i tu se uglavnom radilo o tzv. aplikativnom softveru. Pri tome se ne sme smetnuti s uma da računarstvo više nije postojalo kao autohtona oblast ljudske delatnosti. Tačnije pri kraju dvadesetog veka računarstvo je sve više postajala oblast za razvoj hardvera i softvera namenjenog zadovoljavanju potreba i zahteva poteklim iz drugih ljudskih aktivnosti. Polazeći od razvijenog hardvera i alata za razvoj softvera može se slobodno reći da su se stručnjaci iz tih oblasti u principu bolje snalazili u razvoju aplikativnog softvera.

Novi vek je doneo novu obrazovnu disciplinu – informacione tehnologije (IT). Kod nas je to pomalo bio nastavak euforije do koje je došlo uvođenjem nastave informatike u školski sistem krajem osamdesetih godina. Na svetskom nivou uvođenje pojma informaciono – komunikacione tehnologije ili skraćeno informacione tehnologije bio je motivisan povezivanjem okvira u kome su obrada i razmena informacija postali sastavni deo života. Potreba za dobrom organizacijom i upravljanjem datim tokovima svakako da je zahtevalo nova znanja od savremenog čoveka. Pogotovu što se primena računara i savremenih komunikacija spustila do nivoa svakog domaćinstva i svakodnevnog života čoveka. U tome su obrazovne institucije videle šansu da privuku nove đake i studente i na taj način obezbede trajnost svoga delovanja. Skoro da nema visokoškolske institucije u Srbiji koja ne nudi studijskli program u kome ne figuriše skoro magično IT. Čak su i mnoge gimnazije, iako od vajkada važe za škole koje nude najširi okvir znanja počele da nude IT smerove. I tu dolazimo do pravog pitanja – Da li kod nas postoji dovoljan broj kompetentnih nastavnika za izvođenje nastave, pogotovu na visokoškolskom nivou, iz oblasti računarstva. Bojim se da je odgovor – NE. Relativno pažljivo pratim izbore nastavnika na srpskim fakultetima za oblast računarske tehnike i sve češće sam svedok da se u zvanja, pa čak i ona najviša biraju lica koja nemaju adekvatno obrazovanje, a najčešće ni praksu.

Ako pogledamo svetska iskustva često se može videti da dobar deo nastavnika i istraživača na prestižnim svetskim univerzitetima nema osnovno obrazovanje iz računarstva. Međutim, kroz ostale nivoe obrazovanja, master i doktorske studije, a pogotovu praksu koju tokom njih imaju u prilici su da steknu značajno računarsko obrazovanje. Pogotovu ako se radi o relativno uskom segmentu računarstva. Kod nas to ipak nije slučaj. Ako analiziramo obrazovanje nastavnika na mnogim fakultetima u Srbiji na kojima postoje studije računarstva može se videti da ono nije adekvatno te stoga se oni ne mogu smatrati kompetentnim za posao koji obavljaju. Formalna kompetentnost se onda obezbeđuje radovima objavljenim u časopisima sa tzv. Sci lista. U najvećem broju slučajeva radi se o radovima u kojima su tekovine računarstva uglavnom alatke koje se koriste u struci kojom se takvi nastavnici ustvari bave. Svakome ko se bavi određenom strukom, a posebno istraživanjem poznato je da se danas teško nešto može ozbiljno uraditi bez korišćenja računara. Ali to ipak ne znači da su svi koji koriste računar, pa čak i oni koji pri tome programiraju, stručnjaci za računare. Možda to i ne bi imalo značaja da mnogi takvi nastavnici ne prenose znanja generacijama studenata, predajući im čak predmete vezane za fundamentalne oblasti računarstva, kao što su – arhitektura i organizacija računara, operativni sistemi, programski jezici, … Kakav je nivo kompetentnosti nastavnika u oblasti računarstva trebalo bi mnogi da se zapitaju. Ja se ne pitam samo zato što sam ceo radni vek proveo „u i pored računara“. Ono što me brine je da uskoro od računarstva kao struke kod nas ne ostane samo parola, jer će sve manje biti pravih znalac u prenošenju znanja novim generacijama.

Posted on

Ja se opraštam …

Posle trideset godina približio se dan formalnog oproštaja sa Fakultetom. Jer trideset godina veze sa jednom institucijom ne mogu tako lako da se pokidaju. Čak ni onda kada pojedinaci, koji su sticajem okolnosti njen deo, pokušaju da deluju u tom smeru. Posao univerzitetskog nastavnika, a posebno istraživača nije nešto što se može jednostavno preseći, kao što se kod nas kaže – na panju. Pogotovu bavljenje istraživanjem što je direktno vezano za inženjerski poziv za koji sam se školovao. Formalni završetak radnog veka je uvek prilika za svođenje računa. Šta smo uradili, jesmo li mogli biti bolji i gde smo pogrešili. Naravno za nas to više nema značaja, jer vreme koje je ostalo za nama ne možemo da vratimo. Ono je neumitno prošlo. Posle svega jedino mlađima možemo da uputimo poneki savet. Pod uslovom da oni u današnjem svetu „piju vodu“. Jer se svet na razmeđu vekova jako puno promenio u svakom pogledu. Pored tehnoloških promena došlo je do promena i u sistemu vrednosti. A mi „matori“ se tu baš i ne snalazimo najbolje.

Tokom proteklih trideset godina puno sam pisao o „akademskoj četvrti“ Čačka. Pokušavao sam da pokažem kako naš grad ima prostor koji se nekako, pomalo i spontano formirao kao mesto rezervisano za obrazovne institucije. S druge strane Gradskog bedema neki gradski planeri su još pre više od pola veka su osmislili podizanje sportsko – rekreativnog centra na obalama Morave. Kasnije gradske vlasti u nedostatku finansijskih sredstava da zamišljeno prevedu u stvarnost trudile su se da sačuvaju ovaj prostor od nenamenskog korišćenja. Nažalost u doba korone na mestu nekadašnjeg kafea „Excalibur“ poče da niče stambeno – poslovna zgrada, koja naruži ambijent

U vreme kada je pored bedema počela da niče zgrada Pedagoško – tehničkog fakulteta Čačak mi je bio usputna stanica. Dolazio sam povremeno vikendom i po jednu sedmicu tokom godišnjeg odmora. U takvim uslovima i nisam imao vremena da zalazim u ovaj deo grada. Ponekad sam otišao do bazena i to obično ujutru rano kada sam mogao nesmetano da plivam. U zgradu Fakulteta prvi put sam ušao jednog januarskog dana 1985. godine. Neko će se možda setiti da je to bila jedna od najhladnijih zima sa puno snega. Tih godina su se na Fakultetu svake godine održavali „Januarski dani prosvetnih radnika“. Pošto je Fakultet osnovan sa idejom da školuje profesore mašinstva, elektrotehnike i tehničkog obrazovanja u okviru pomenute manifestacije, koja se održavala tokom zimskog raspusta profesorima iz mašinstva, elektrotehnike i tehničkog obrazovanja, su držana predavnja u kojima su nastavnici Fakulteta, ali i stručnjaci sa drugih institucija predstavljali novitete iz pomenutih oblasti. U sklopu toga bio sam pozvan da održim predavanje na temu primene računara u obrazovne svrhe. Bila je to najava euforije zvane – Informacione tehnologije. Inače prisustvo „Januarskim danima prosvetnih radnika“ iz 1985. godine ostalo mi je u sećanju po predavanju pokojnog akademika Momčila Ristića, koji je pričao o mogućnosti korišćenja kablova na bazi polimera za prenos električne energije. Pre neki dan diskutovasmo o tehnološkom napretku. Rekoh da bi realizacija te ideje zaista bila pravi pogodak za čovečanstvo.

Ovog vikenda na Fakultetu se održava konferencija „International Scientific Conference Technics and Indormatics in Education“ – TIE2020. Ona je na neki način zamena za one „Januarske dane prosvetnih radnika“. Mnogo toga se promenilo u poslednje tri decenije. Već drugu godinu nismo upisali studente na studijski program – Profesor tehnike i informatike. A u novoj akreditaciji obrazovne delatnosti nismo ga ni akreditovali. I tako ove godine kada Fakultet slavi 45 godina postojanja oprostili smo se od poslednje niti koja nas je vezivala sa našim počecima. Za koji dan i ja se opraštam sa Fakultetom, jer gubim poslednja prava koja su me sa njim službeno povezivala. Ostaće samo sećanje na neko vreme kad smo svi sanjali lepšu i prosperitetniju budućnost. Dok, kao u pesmi Bijelog dugmeta sve ne pokrije „ruzmarin, snjegovi i šaš“.

Posted on

Morava

Ovih dana sam često na Moravi. Nažalost razlog nije kupanje kao nekada. Lepi septembarski dani i mnogobrojni kafići kod brane pravo su mesto za susret sa prijateljima. Pogotovu u ovo doba korone kada se zahteva fizička distanca. Posle bedema i ovaj prostor između fudbalskog stadiona i obale Morave popločan je behaton pločama i uređen. Inače već nekoliko godina taj prostor je postao kultno mesto Čačana, pogotovu tokom leta. Jer pored bežanja od vrućine ovde su se povremeno održavala i razna kulturna zbivanja, pre svega muzički koncerti. Izgradnjom brane na Moravi u okviru sportskog centra „Mladost“ bilo predviđeno formiranje jezera na kome bi se Čačani tokom letnjih vrućina rashlađivali. Međutim, zagađenost Morave, o kojoj se poslednjih godina intenzivno priča tu vrstu uživanja pruža samo najhrabrijima. A često ni brana nije spuštena tako da i njima preostaje uglavnom brčkanje.

Posle ispijenog pića i razgovora sa kolegama krenuh kući. Kolima se do brane i tzv. gradske plaže može doći kroz deo grada koji se naziva Košutnjak. Glavni put je ulica Ilije Garašanina koja prolazi pored nekadašnjeg imanja mog pradede Živojina Jovaševića. Nekada je ovde postojala tek poneka kuća uglavnom uz ulicu Vojvode Stepe. A danas je to pravo naselje. Čak je tamo gde ulica Ilije Garašanina izlazi na Moravu napravljeno par modernih zgrada namenjenih izbeglicama i Romima.

Kada sam počeo da pišem u glavi mi je bila – Morava. Jer par stotina metara uzvodno od brane nalazi se jedno od čačanskih blaga tzv. Suva Morava. Radi se o rečnom ostrvu adi koje se proteže od tzv. Rastoka, gde se Morava delila na dva rukavca, a koji se ponovo spajaju tu kod fudbalskog igrališta. Pogled na Suvu Moravu zaraslu u zelenilo podseti me na vreme kada je Morava bila „naše more“. Setih se svih onih plaža na koje me je tata kao dete vodio. Počev od Ciganske plaže gde smo se najčešće kupali i do koje se dolazilo uskim puteljkom od Raskrsnica ili prašnjavim putevima kojim su taljigaši izvlačili pesak i šoder sa Morave. To su današnje ulice 420 i Filipa Višnjića. Nažalost deo moravskog korita gde se nalazila Ciganska plaža danas je presušio, čak se slabo i poznaje da je tuda nekada tekla Morava. Setih se čuvenog Pavlovog vira ispod Rastoka. A ni mesto gde se sada Morava deli na rukavce nije gde je nekada bilo. Nekadašnja Suva Morava se značajno smanjila, ali je još uvek dovoljno velika da bi mogla da postane čačanska Ada Ciganlija.

Setih se kupanja kod panja naspram igrališta. Naravno ne sme se zaboraviti ni najpoznatija čačanska plaža Cvetnjak uglavnom rezervisana za čačansku omladinu. A ponekad smo se kupali i kod mosta u čuvenom vrbaku. Najinteresantnije je bilo kada bi se u četri sata popodne dizala brana u Parmencu i kada se nivo Morave dizao i kada je postajala dosta brža. O kupanju kod visećeg mosta u Riđagama mogao sam samo da sanjam i čekam neka druga vremena kada ču se i tamo okupati.

Dok sam išao prema kolima smotreh dosta Čačana koji su se sunčali na ležaljkama podignutim na obali Morave. Pored kola zastadoh pogledah na Moravu i Ovčar i Kablar u daljini i zamislih se. Setih se svega onoga što napisah, ali osta dilema. Koliko onih koji su sedeli u kafićima znaju kakva je Morava nekada bila. Nisam rob prošlosti i protivnik progresa. Ali nije loše poznavati kako je naše sadašnje okruženje izgledalo u prošlosti. Možda ćemo se truditi da sačuvamo sve ono što je vredno za budućnost. A Morava je bila i naša prošlost, a hteli mi to ili ne i naša budućnost.